Дијалекти и слично

 

1.      Дијалекат је говор неког краја који се по више критеријума разликује од књижевног (стандардног) језика, а и од других дијалеката. Те разлике, међутим, нису довољно велике да би се дијалекат могао назвати засебним језиком.

2.      Књижевни језик је језик којим учимо у школи, који користимо у званичним ситуацијама, који је заједнички за целу друштвену заједницу, и који треба поштовати и у говору и у писању. Он је нормиран, стандардизован – то значи да су његове особине описане и правила која су му својствена прописана у одговарајућим приручницима (правопис, граматика, речник) и само се та конкретна, званична издања узимају као референтна и поуздана (не било који правопис, нпр. већ Правопис српскога језика који је издала Матица српска).

3.      Дакле, књижевни језик и дијалекат нису исто. Дијалекти се заједно називају и народним говором (народним језиком). Људи се служе својим дијалектом углавном у говору, у незваничним приликама. Дијалекте можемо чути у филмовима и серијама, у позоришту, у музици, можемо читати одломке дела и читава дела писана дијалектом, што је све сасвим прихватљиво; илузорно је очекивати да сваки јунак филма, серије, предстве, књиге говори књижевним језиком. Уз то, поједини ствараоци желе да негују свој дијалекат.

4.      Наречје је скуп народних говора (дијалеката) који имају заједничке одлике. Сви говорници српског језика говоре штокавским наречјем, јер оно обухвата све дијалекте српског језика. Када се говорило о некадашњем српскохрватском/хрватскосрпском језику, говорило се и о три наречја: штокавском, чакавском и кајкавском (називи су дати према упитно-односним заменицама које у та три наречја гласе: што/шта, ча и кај).  

5.      У оквиру штокавског наречја разликујемо говоре у зависности од замене некадашњег гласа Ѣ („јат“):

-        екавски: деца, свечана седница, место, речи, хтео, вејавица

-        (и)јекавски: дјеца, свјечана сједница, мјесто, ријечи, хтио, вијавица

-        икавски: дица, свичана сидница, мисто, ричи, хтио, вијавица

6.      Дијалекте треба памтити овако:

	екавски	ијекавски
млађи	шумадијско-војвођански	источнохерцеговачки
старији	призренско-тимочки косовско-ресавски	зетско-рашки

Икавске говоре/дијалекте не разматрамо јер нису ушли у основу књижевног језика.

У основу књижевног језика ушли су млађи дијалекти.

Екавски говорници уче књижевни језик у чијој је основи шумадијско-војвођански дијалекат.

Ијекавски говорници уче књижевни језик у чијој је основи источнохерцеговачки дијалекат.

То значи да говор Београђана, рецимо, више наликује књижевном говору, од говора Крушевљана јер се Београд налази на територији шумадијско-војвођанског дијалекта, који је ушао у основу књижевног језика, а Крушевац на територији косовско-ресавског дијалекта, који није ушао у основу књижевног језика.

ЗАПАМТИ:

-        Два поменута дијалекта нису случајним избором ушла у основу књижевног језика. Кључно је то што се у њима чувају и примењују сва четири акцента и свих седам падежа. У другим дијалектима то није случај (један или два акцента, два падежа доминирају).