„Чиновникова смрт“, Антон Павлович Чехов (1860-1904)

Антон Павлович Чехов – руски писац, аутор кратких прича, новела, драма, приповедака.

књижевни род: епика

књижевна врста: новела

Етапе у развоју радње су:

1.       увод: позориште, идила, уживање;

2.       заплет: Червјаков је кинуо и случајно попрскао генерала, због чега му се извинио;

3.       кулминација: послушавши женин савет, Червјаков одлази код генерала у уред да се извини;

4.       перипетије: генерал избацује Червјакова из уреда (после шестог извињења);

5.       расплет: Червјаков долази кући, спусти се на кревет и умре.

Кључне тачке у радњи су:

·         Червјаков се шест пута извињава због најобичнијег кијања: његова извиње су све опширнија и понизнија (када их упоредимо, уочавамо градацију у њима);

·         Червјаков се извињава зато што је попрскао угледну личност која је изнад њега на друштвеној лествици;

·         не постоји одговор који би генерал могао дати на Червјаковљева извињења, а да овај буде задовољан и настави са уобичајеним животом;

·         Червјаковљева смрт је екстреман, шокантан  догађај који је тешко рационално објаснити.

Ликови су:

Червјаков, тј. чиновник – аутор му је дао име које је изведено из именице црв (червь) и упућује на особу која је понизна, која се улизује онима који су на вишем положају, која нема лично достојанство и интегритет (пузи као црв). Приповедач га приказује иронично (не мање прекрасни чиновник Иван Дмитрич Червјаков). Червјаков није човек, него чиновник;

генерал Брижалов – сасвим уобичајено реагује на Червјаковљево прво извињење; његов однос према Червјакову је све грубљи што су Червјаковљева извињења понизнија; Червјаков својим понашањем индукује генералову грубост јер му не оставља могућност да на било који начин прекине чврст ланац извињавања;

супруга Червјакова – појављује се накратко; својим саветом она подржава и подстиче мужа у његовом несхватљивом понашању – остаје нерешено питање да ли би њен другачији став вратио Червјакова у колосек нормалног живота.

Облици казивања у делу (примери):

·         приповедање (нарација): Али тада се већ збуни, јер виде како старчић којије седео испред њега, у првом реду фотеља, брижљиво отире рукавицом своју ћелу и врат и нешто гунђа...

·         дијалог:

-Извините, Ваше превасходство, ја сам Вас испрскао... Ја сам нехотично....

-Ништа, ништа.

·         унутрашњи монолог:

(„Заборавио, а у очима му пизма“ – помисли Червјаков и подозриво погледа на генерала...

„Неће да говори!“, помисли Червјаков, пребледевши....

„Какво подсмевање? – помисли Червјаков. – Нема ту баш никаквог подсмевања...)

Појмови:

Новела је краће епско дело. Краћа је од приповетке, сажетост је њена важна особина; радња се развија по сличним начелима као у драмским делима, услед чега је упадљива динамичност и напетост у процесу изношења и разрешавања проблематичне ситуације. Тема је по правилу један догађај, необичан, неочекиван, значајан. У новели се јавља мали број ликова (по правилу од једног до три), уочљиви су психолошки механизми у њиховом поступању.

чиновник – службеник, лице које има одређену дужост у некој служби; најчешће се мисли на службеника у јавној служби.

екстреман – овде: прекомерен, претеран;

рационално – разумно, помоћу разума (за разлику од ирационално – неразумно, противно разуму, неусклађено с разумом, неусклађено са законима логичног мишљења;

иронично – супротно од оног што је речено; вербална иронија, иронија заснована на изреченом,  односи се на ситуацију када особа каже нешто, а мисли сасвим супротно;

индуковати – овде: наводити/навести, подстаћи, подстицати, проузроковати

интегритет – овде се говори о интегритету особе: имати интегритет значи безусловно, без предомишљања, свесно се држати моралних вредности и дужости уз обавезну свест о целовитости своје личности и разноликости међу другима. Интегритет укључује способност одржавања достојанства, свог, али и и других.

Питање: 

Зашто се ова новела зове „Чиновникова смрт“, а не „Червљаковљева смрт“? 

Занимљивост: Петар Велики је уредио хијерархију чинова у цивилној и војној служби. Носилац одређеног чина носио је одговарајућу униформу – мундир; по њему се и препознавао чин и положај чиновника. Мундир личи на дужу униформу (налик нечему између капута и мантила). Иде се тако далеко да се каже да је Царска Русија била земља мундира јер су готово сви мушкарци носили прописану униформу (у складу са својим занимањем).