Песме Плава гробница и Међу својима - контекст

 

Како је дошло до повлачења српске војске преко Албаније у току Првог светског рата (1914–1918. г.)

          Децембра 1914. српска војска однела је победу у Колубарској бици, што јој доноси кратак мир и велике проблеме.

Централне (непријатељске) силе 6. 10. 1915. г. покрећу инвазију на Краљевину Србију и брзо заузимају Београд и околину, услед чега се српска војска морала повући ка југу Србије. Бугарска, се баш тада прикључила Централним силама. Она пресеца српској војсци везу са савезницима, побеђује је близу границе и заузима српске територије.

Заузевши Штип, Куманово и Скопље бугарска војска је онемогућила повлачења српске војске ка Грчкој и Солуну. Српска војска требало је да се тамо споји са савезничким трупама које су се биле искрцале у Солуну и кренуле ка Македонији. У периоду октобар-новембар српски војници повлачили су се ка југу земље (Метохији) и крајем новембра груписали су се на потезу Пећ–Ђаковица–Призрен. Српска влада и Врховни штаб донели су одлуку о повлачењу ка албанској обали. Председник албанске Владе Есад паша је са српском Владом постигао споразум о повлачењу српске војске преко Албаније. Тако почиње Албанска голгота – стратешко повлачење војске и цивила преко непроходних завејаних планина Албаније и Црне Горе (новембар 1915-јануар 1916. г.).

Краљ, чланови Владе и дипломатског кора, и део цивила кренули су из Призрена ка Скадру и Љешу 26.11.1915.

Друга колона кренула је четири дана касније из Призрена, али преко Елбасана и Тиране.

Већина војске пошла је трећим путем: из Пећи, преко Андријевице, Подгорице и Скадра. Пут су српској војсци и цивилима отежале изузетно неповољне временске прилике, као и они Албанци који су одбијали да признају Есад пашу за председника албанске Владе.

При повлачењу страдало је више од 70.000 људи; званично их је тек нешто више од 50.000 прешло Албанију, а око 90.000 Црну Гору.  Услед опасности од аустроугарских подморница и авијације, целокупна војска која је стигла на север, у Медову, наставља пут до Драча, па до Валоне; Врховна команда схватила је да ће реорганизација српске војске на албанској обали без логистичке подршке савезника бити немогућа због природних услова. Савезници из Антанте (војни савез В. Британије, Француске и Русије, којима су се биле придружиле Србија, Румунија, Грчка и Јапан) од јануара 1916. г. дочекују оне који стижу на грчку обалу. Евакуишу их на острво Крф у Грчко. Иако је била неутрална, француске јединице су је за ту потребу биле окупирале – без отпора власти и мештана.

Прве групе стигле су на Божић, а од средине јануара бродови довозе на десетине хиљада људи. До априла 1916. на Крф је стигло око 150.000 војника (и избеглице, које су пребациване у Италију, а касније и у Француску). После неколико месеци лечења и опоравка на острву маслина и наранџи, војници одлазе на Солунски фронт.

Сматра се да прелаз преко планина није трајао дуже од пет дана, али од доласка на обалу, до луке где ће бити укрцани на брод, путовало се и по месец и по дана.

На острву је вршена тријажа:  разврставање оболелих према природи болести. Савезнике је плашила могућност епидемије тифуса од ког је српска војска српска претходних зима боловала, па су тријаже биле строге. Најтежи случајеви пребацивани су на острво Видо, које постаје симбол трагедије јер је тамо умрло највише људи. Болест од које су људи умирали називана је ратним проливом: исцрпљени организми нису прихватали храну и воду и војници су умирали од дехидратације. Киша је отежавала постављање седам војних логора и достављање хране, што ће Британци регулисати у марту. Било је тешко наћи дрва за огрев. Маслине којих је било у изобиљу лоше су за потпалу, а њихова сеча би оштетила локално становништво. Огрев је почео да стиже из земаља савезница.

Сам Крф могао је прехранити само локално становништво (око 80.000-90.000 људи), али су српски војници добијали и куповали воће и рибу; Грци су им чамцима носили наранџе да се окрепе.

Српска влада (с председником Владе Николом Пашићем) провешће цео рат на Крфу у хотелу „Бела Венеција“. Министри и народни посланици, тј. Скупштина заседали су у згради позоришта. Радиле су и основна школа и гимназија; штампане су Српске новине.

Престолонаследник Александар Карађорђевић долазио је из зоне Солунског фронта да обилази Србе на Крфу. Краљ Петар Први био је пребачен у Италију, а потом близу Солуна, где је провео рат. 

На војнике се гледало подозриво – савезници су страховали од заразних болести – а војници су налазили разоноду: купали се, дружили на плажи, певали „Тамо далеко“. Мали брод назван „Србија“ обилазио је логоре раштркане по острву, дижући борбени морал.

Број умрлих на Крфу мери се хиљадама. Умрли на Виду, кад више није било места за сахрањивање, полагани су у Јонско море, али се тачна локација не зна јер је евиденција изгубљена; сматра се да је у мору сахрањено пет-шест хиљада људи.   

Чин Грка Јаниса Јанулиса који је уступио своју њиву за сахрањивање српских војника завређује памћење. После рата, тела су отуда ексхумирана и пренета у костурницу на Виду. Поштујући жртве, Јанулис више никад није обрађивао ту парцелу.

По пројекту руског архитекте Николаја Краснова, 1938. г. на Виду је подигнут маузолеј (костурница).  

У лето 1916. српска војска стиже на Солунски фронт; савезници их обучавају да рукују новим оружјем, пружају им помоћ у превозу, храни, медицинској помоћи, одећи, обући.

Солунски фронт пробијен је 1918, што је означило победу Антанте и пораз Централних сила.

Срба је на Крфу било до средине 1919. г. кад су се вратили у стару отаџбину, која се сад звала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. биће Југославија).  

Тамо далеко је српска традиционална песма компонована на Крфу 1916. г. Тек  2008. г. откривено је да је песму написао и компоновао Ђорђе Маринковић, музичар аматер из села код Кладова, и да је осигурао ауторска права у Паризу 1922. г. Преминуо је 1977. г. Песма  говори о губитку и чежњи за далеком отаџбином. Постоји више верзија текста песме. Уобичајена верзија гласи:

Тамо далеко, далеко од мора,
Тамо је село моје, тамо је Србија.
Тамо је село моје, тамо је Србија.

Тамо далеко, где цвета лимун жут,
Тамо је српској војсци једини био пут.
Тамо је српској војсци једини био пут.

Тамо далеко, где цвета бели крин,
Тамо су животе дали заједно отац и син.
Тамо су животе дали заједно отац и син.

Тамо где тиха путује Морава,
Тамо ми икона оста, и моја крсна слава.
Тамо ми икона оста, и моја крсна слава.

Тамо где Тимок поздравља Вељков град,
Тамо ми спалише цркву, у којој венчах се млад.
Тамо ми спалише цркву, у којој венчах се млад.

Без отаџбине, на Крфу живех ја,
Али сам поносно клиц’о, Живела Србија!
Али сам поносно клиц’о, Живела Србија!