Милутин Бојић (1892–1917): „Плава гробница“

 

Рођен и растао у Београду. Ту се отац у време босанско-херцеговачког устанка доселио из Земуна, бежећи пред казном због туче са једним подофициром. Отац му је био цењени обућар, папуџија.

Учесник је Балканских ратова 1912. и 1913. Од ране младости непрекидно пише. Већ 1913. г. у Народном позоришту у Београду игран је Бојићев комад у стиховима „Краљева јесен“.  Добро је дочекана и његова друга драма „Госпођа Олга“.  Те 1913. г. упознаје и девојку Радмилу коју ће искрено заволети. Почетком 1914. г. објавио је 48 песама, које су високо вредноване.   

На почетку рата, напустио је Београд са српском војском, да се никад у њега не врати. Сели породицу у Аранђеловац па у Ниш (пред ратним опасностима). Мајка му је умрла 1915. г. Са млађим братом он иде преко Куршумлије, Приштине, Призрена, Косовске Митровице и Пећи, према Скадру и једва жив стиже до Крфа. Ову муку српске војске и избеглица које су ишле преко Црне Горе и Албаније описао је у чланку „Србија у повлачењу“.  Сва српска војска, која се затекла у Албанији, биће превезена на Крф, где је он стигао  1916. г. После кратког предаха и опоравка, наставио је да ствара. Био је свестан да му је остала само година живота, па се посвећује писању.

Почетком јесени 1916. Бојић своје кратко одсуство проводи у Француској где је последњи пут видео своју вереницу и брата. У јануару 1917. добио је службу у Солуну. Ту је 28. јуна 1917. објавио „Песме бола и поноса“ које су укључиле и „Плаву гробницу“. Он је био гледао како савезнички бродови одвозе лешеве  и  уз звуке војничких труба спуштају их у море. Стихове ове песме изговарани су као речи молитве.

Почетком септембра 1917. Бојић је пренет у Војну болницу. 8. новембра 1917. г., после, песник је у 25. години преминуо у солунској болници од туберкулозе... Сахрањен је на војничком гробљу на Зејтинлику. Крајем лета 1922. посмртни остаци Милутина Бојића пренети су у Београд где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу.

Није дочекао да опева победе и ослобођење у које је чврсто веровао.  

Инспирација за песму: трагична судбина преминулих српских војника који су се током Првог светског рата били искрцали на Крф и који су након смрти полагани у Јонско море у ком лежи острво Крф. Јонско море постало је масовна гробница, вечно почивалиште за око 5.000 храбрих војника. И песма, као и сама гробница обједињује трагичну смрт и непролазну славу, јер је и рат истовремено извор страдања и часна борба за сопствену земљу и народ.   

Књижевни род: лирика, књижевна врста: родољубива песма

 

„Плава гробница“, покушај објашњења, строфу по строфу

 (Иако је ово нека врста злочина према песми, једини је начин да научите да кад вам се дело свиди, откријете што вам се свиђа, или кад вам се не свиди, што вам се не свиђа.)

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,
         Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
        Над овом светом водом.

Два уводна стиха, у којима је упадљива употреба императива изражавају захтев за апсолутним миром и тишином, који би требало да изразе поштовање и одавају почаст страдалим војницима (који се овде не помињу). Мотиви: галије (бродови), опело (посмртно богослужење које је овде претворено у песму), света вода (умрлима који су положени у морске дубине одаје се почаст као светима).

Стилске фигуре: апострофа у прва два стиха (обраћање нечему што није живо, што не може да одговори), епитети (крме моћне, тихи ход, опело гордо, света вода).

Мистична (тајанствена) атмосфера: ноћна језа, света вода, тихи ход устављених бродова)…

Инверзија (нестандардни, неуобичајени ред речи): галије царске, опело гордо, језа ноћна (без инверзије: царске галије, гордо опело, ноћна језа) доприноси ритмичности песме.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Песничка слика: морско дно; слика се шири јер из ње израстају животи, судбине оних који су ту сахрањени..

Песничка слика обликована је контрастом између пријатних мотива из природе (шкољке, алге, земља тресетница) и страшних мотива смрти (гробље храбрих до којег воде дно (морско), уморан сан шкољки и мртве алге).

Персонификација где шкољке сан уморан хвата; лежи гробље храбрих.

-        брат до брата – војници су браћа у борби за опстанак, а постају браћа и у смрти – трагедија зближава

Метафора: Прометеји наде: Прометеј је јунак из грчке митологије који се жртвовао за људе – украо ватру од богова, донео је људима и због тог чина подносио је претешку казну; тако су и ови војници „доносиоци“ наде у боље сутра, због чега су платили својим животима.

Метафора: апостоли јада: Као што су апостоли, Христови ученици који су и били спремни на страдање и страдали за веру, ширили веру у Христа, тако су и ови несрећни војници страдали у борби за спас сопственог народа, ширећи наду у боље сутра.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.

Лирски субјекат застаје да дочара атмосферу која влада у природи; и сама природа исказује поштовање према умрлима. Море је мирно, мили, не желећи да узнемири мртве; месец уморно (значи такође неприметно) шета уморним летом, а из морских дубина (из дубоког јаза) мирни дремеж чили, нестаје – спој достојанственог мира и немира изазваног лежањем мртвих на дну мора .

Персонификација: море мили, зрак месеца шета…

Епитети: вечни покој, пале чете, уморни лет…

Реторско питање (питање које има облик питања, али не и његову суштину; на њега се не очекује одговор, оно је само специфичан, „појачан“ начин да се искаже одређено мишљење): Зар не осећате како море мили, / да не руши вечни покој палих чета?

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест хладна и очајна.

Доминирају мучни, тешки суморни мотиви: гробница тужна, огромни мрц (мртвац),  придеви тужна, мрачна, хладна…

Метафора: храм тајанства – с обзиром на то да је место где су страдали погребени неуобичајено и да море, психолошки гледано носи дубоку симболику, ова гробница мора бити мистична (али и тужна, што је речено у другом делу стиха).

Доминирају поређења: гробница тужна…кô наш ум бескрајна (и хипербола); Мрачна као савест; Тиха као поноћ врх острвља јужна, очајна.

Епитети: огромног мрца (мрц, мртвац је огроман, као да су сви појединци уједињени у једног огромног покојника), гробница је бескрајна; хладна…  

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомима?
То велика душа покојникā лута.

Мистична атмосфера; апстрактни, неопипљиви мотиви: не можемо видети, зато лирски субјекат тражи да осетимо побожност која извире из морских дубина над којима лута душа покојника (знак на а у речи покојника означава да је у питању генитив множине, а не једнине). Наглашена је  атмосфера немира, тајанствненог покрета: побожност расте врх вода просута, ваздухом игра чудна пантомима, велика душа покојника лута.

Опет реторско питање (прва три стиха)…

Персонификације: побожност расте, игра чудна пантомима, душа…лута…

Епитети: модре дубине, побожност…просута, чудна пантомима, велика душа…

И у наредним строфама срећемо мотиве карактеристичне за море.

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје
         Зави'те црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
         Ту, где се вали љубе!

Опет најснажнији полустих (Стојте, галије царске) који је и апострофа.

Доминира императив (стојте, завијте) и посредни императив за 3. лице (нек отпоје).

Персонификација: где се вали љубе

Захтева се тишина и одавање почасти у црно завијеним трубама како би стражари свечано отпојали опело.Упадљив мотив трубе, која иако не свира, представља контраст миру и тихом достојанственом опелу.  

Јер проћи ће многа столећа, кô пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Лирски субјекат очекује да ће са проласком столећа доћи и велика промена; да ће стићи боље време: из бројних рака (гробова) израшће  дом сјаја – сјајна будућност.  

Персонификација: пена…пролази морем и умре…

Морска пена је симбол пролазности.

Поређење: Јер проћи ће многа столећа, кô пена / Што пролази морем и умре без знака – столећа, време ће пролетети, пролазити трајући кратко и неприметно као пена.

Контраст: једно ће проћи – друго ће доћи

Метафора: дом сјаја – крије значење боље будућности, широко схваћене“

Али ово гробље, где је погребена
Огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.

Контраст: гробље – колевка: у гробљу је погребена огромна и страшна тајна историје (епопеја је књижевна врста; тематски је везана за велике историјске догађаје); али то исто тужно гробље биће и колевка из перспективе будућности, јер ће у будућности дух (појединца и времена) баш освртом на ту гробницу у њој тражити своје вође (за будућа времена). Епитети: Огромна и страшна тајна); опет инверзија (Колевка ће бити бајке за времена).

Корифеј – заједничка именица; у античкој књижевности то је вођа хора; у ново време и данас користи се да означи вођу, предводника неке велике промене (Гледам у тебе као у корифеја око свих битних животних питања заједнице.)

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ' недра земље и небеског свода.

Почетак строфе драматично тргне читаоца и подсећа га на тежину трагедије у којој је војска (с народом) страдала.

Метафора некадашњи венци, као и подсећање да су у мору погребени они који су некад били радост читавог народа подсећа на величину трагедије. Народ је веровао у војску која ће донети мир – а дошао је час да се та војска слави и да се за њом тугује.

Вечно боравиште умрлих јунака приказано је као мистично, флуидно, нефиксирано место – измеђ` недра земље и небеског свода.

Персонификација и метафора: недра земље; персонификација: зато гроб тај лежи…

У гробљу је погребена тајна једне огромне историјске приче; оно не може бити заборављено нити безначајно; напротив, биће колевка бајке ка којој ће се дух појединца и народа окретати да пронађе своје вође (корифеј – у античкој, старогрчкој драми вођа хора; данас се израз усталио за вођу великих подухвата). Гробље ће имати вечну важност.

Контраст: гробље – колевка; оно што је место смрти постаће колевка у којој ће се крити моћ да се иде даље, да се проналази водећа снага за будућа времена.

Епитети: огромна и страшна тајна

Упадљива инверзија: колевка ће бити бајке за времена.

Ова строфа одговара на непостављено, али логично питање о томе ко је сахрањен у мору; ради се о генерацијама којима се радовао читав род (народ), али кратко (пролазна радост), генерација која је овенчала својим квалитетима и славом народ (некадашњи венци… целог једног рода).

Друга два стиха „позиционирају“ гроб: он лебди између природних сила: земље и неба, а у таласима, то јест у таласа сенци (инверзија).

Персонификација: „гроб лежи“

Епитети: „пролазна радост“

Метафора: „некадашњи венци“  - они који су били толико значајни као да су били венац на „телу“ свог рода, својих генерација; „недра земље“ – ово је и персонификација и метафора“; недра земље би била попут недара мајке која држи своје дете.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
         Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
         Побожно и нечујно.

Понављање уводног полустиха; доминација императива: стојте, клизите, нек утрну (посредни императив); лирски субјекат сада жели, не само тишину (веслање умре хујно, већ и мрак (Буктиње нек утрну – угасе се)…

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Одједном, уводи се мотив ватре кроз хук борбене лаве, врућег кључа…

Упечатљив је контраст између бескрајне тишине и хука борбене лаве. Песничке слике су драматичне; нема смирености, као да се читав свет узбунио (после првог стиха). Овоме доприноси ономатопеја (хук, кликћу) која уноси снагу звука у стихове. Бескрајној тишини супротстављена је борбена бука, прокључала крв ратника, победнички ратнички покличи. У овој строфи све ври и све је предимензионирано, а слава и ратнички успеси се не доводе у питање.

Епитети:  бескрајна тишина, борбене лаве, врућим кључем; персонификација: …влада бескрајна тишина…

Јер тамо, далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

                        Иако су јунаци погребени, на удаљеном попришту које се зари (сија, светли) битке се настављају – иста та крв (једног народа) која почива у мору, ратује на удаљеним бојиштима. Контраст се јавља између покоја, мира који влада ту где лирски субјекат пева своје опело и попришта битака, где се ствара историја (покој – стварање историје; отац – син; овде – тамо).

 

Зато хоћу мира, да опело служим
Без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.

                        Лирски субјекат упорно трага за миром, тражи мир у ком се неће чути ни сузе ни речи ни уздаси; тамјан и прах су асоцијација на супстанце које прате богослужбени обред опела (тамјан се претвара у прах – асоцијација на прах који је остао за умрлима). Ипак, тутњава муклих добоша из даљине је неминовност упркос захтевима за тишином. Тутњава је мукла јер је удаљена, добоши су далеки – ово зато јер је лирски субјекат удаљен од фронта. Прво лице, ономатопеја (тутњава), епитет (тутњава мукла, добоши далеки); инверзија (без инверзије последњи стих гласио би: Уз муклу тутњаву далеких добоша).

Стојте, галије царске! У име свесне поште
         Клизите тихим ходом!
Опело држим, какво не виде небо јоште
         Над овом светом водом!

Последња строфа је као нека врста резимеа; понављају се мотиви из претходних делова песме. Она је и нека врста поенте: у њој је сажето оно што је најважније; лирски субјекат не залази више у мисаоне дубине, не „грана“ наративне (приповедне) токове, не објашњава – само износи оно што је већ рекао, а што је могло остати „загушено“ споредним мисаоним и емотивним токовима. Ова строфа експлицира (јасно износи) основну мисао лирског субјекта: заустављање галија које морају успорити како би одале пошту (из разлога који су познати из ранијих строфа), и држање опела које чак ни небо није видело над водом освећеном телима страдалих. 

 

Три строфе почињу полустиховима: Стојте, галије царске; сваки пут, овим речима лирски субјекат зауставља и галије и читаоца песме, мобилишући његова осећања, мисли, доживљаје тако да се усмере ка оном што је трагично и узвишено. 

Технички подаци:

Песма има 14 катренa.

Преовладава дванаестерац.

Укрштена рима.