Sestre braće Baruh u Dorćolskom narodnom pozorištu

Pozorišnu predstavu Sestre braće Baruh treba gledati (napomena: izrazi pozorišna predstava i gledati nisu dovoljno precizni). Predstava se izvodi u prijatno nekonvencionalnom ambijentu Dorćolskog narodnog pozorišta u Solunskoj 24. Gledalac prati stvarnu, tragičnu priču o životu stare beogradske porodice Baruh, stradale u toku Drugog svetskog rata: od trojice braće i tri sestre, rat je preživela samo jedna sestra – ostali su stradali onako kako su za vreme rata stradali Jevreji, komunisti, antifašisti – ne misleći na sebe, već na druge koji treba da budu slobodni i ravnopravni, da žive životom dostojnim življenja.

 

Pred očima gledalaca odmotavaju se priče – o hrabrom krojaču, o materinskoj brizi, ljubavi i stradanju, o materijalno teškom, ali ljubavlju ispunjenom predratnom životu, o ambijentima koji su zapečatili sudbine naših nekadašnjih suseda Jevreja: banjičkom logoru, zlokobnom gasnom kamionu, Jevrejskom logoru na starom Sajmištu. Pred očima gledalaca prolaze koferi, koji simbolizuju i ahasfersku sudbinu porodice i precizno distribuiranje upakovane imovine Jevreja koji će stradati. Smenjuju se, ponavljaju i ukrštaju priče braće i sestara Baruh, okvirnu priču slušamo od naratora, iz delića sklapamo mozaik o životu i smrti onih koji su se borili za ideale. Sumorna priča o ovoj porodici pruža se do današnjih dana jer prati i posleratnu sudbinu preživele sestre, dok se u gledaocu množe pitanje – da li se ogromna žrtva porodice „isplatila“, da li se zlo uvek vraća u novim, modifikovanim, ali sličnim oblicima…

 

Glumci koračaju, govore, glume, pevaju predano i posvećeno kao da predstavu izvode među elitom pozorišnih gledalaca, a ne pred par desetina ljudi, koji su u Dorćolsko narodno pozorište zabasali željni drugačijeg umetničkog doživljaja. Nema prećutnog paktiranja između glumaca i publike, paktiranja koje dovodi do toga da se ovde-onde publici omogući da se nasmeje čuvši ili videvši nešto što će je nasmejati (Čovek treba da se zabavi u pozorištu?). Zapravo nema ni scene, ni fizičke barijere između glumaca i publike, glasovi i pokreti vide se i čuju sa svih strana ovog ambijenta; pozicije i perspektive gledalaca nisu iste. Sa svih strana, iz svih delova enterijera čuje se priča o porodici Baruh, priča koja se i doslovno ponavlja u ovoj predstavi jer je treba ponavljati u stvarnom, izvanpozorišnom životu. Kao i priče o porodicama Trajković, Bukumirović, Parenta… i mnogim drugim, kojima vreme pokušava da oduzme smisao.

 

Treba gledati ovu predstavu. I uveravati prijatelje da treba da je gledaju.