Подне
Над острвом пуним чемпреса и бора,
Младо, крупно сунце пржи, пуно плама;
И трепти над шумом и над обалама
Слан и модар мирис пролетњега мора.
Књижевни род: лирика
Књижевна врста: описна (дескриптивна) песма
Појмови:
-
лирски
субјекат;
-
мотив;
-
песничка
слика;
-
субјективност,
сликовитост, сажетост, осећајност, експресивност (изражајност), музикалност,
ритмичност – ово су одлике лирике као књижевног рода;
-
опкорачење;
-
инверзија;
-
синестезија
и друге стилске фигуре;
-
врста
строфе;
-
врста
стиха;
-
врста
риме.
Лирски
субјекат није аутор
песме, већ фиктивно лице које кроз лирску песму износи свој доживљај природе, окружења, света. Дакле, када читамо: ,,Све је тако мирно, и у мојој души / продужено
видим ово мирно море“ ми не замишљамо Јована Дучића који то изговара већ неодређено
лице које износи своје доживљаје света. Кад тумачимо песму, не говоримо: ;Јован Дучић
осећа / опажа / доживљава...", него: ,,Лирски субјекат осећа / опажа / доживљава".
Мотив је реч која има више значења. Када говоримо о
мотиву у лирској песми, под њим подразумевамо најмању тематску јединицу која се
не може даље разлагати, уситњавати. Мотиви могу бити чулни (они које опажамо
чулима), али и апстрактни (они које не можемо опазити чулима, али их можемо
доживети кроз размишљања, уживљавања у стихове, осећања). Главни мотив је онај
који је у песми доминантан; који бива дочаран помоћу мањих мотива. Мотиви се углавном
повезују асоцијативно (једна појава призива у свест другу). У песми ,,Подне“ неки од мотива су: пролећно подне на острву
(главни мотив, тема), затим: чемпреси и борови, сунце, обале, шума, море, горе, стене
(хриди), свод (небо), вода, песак, галеб, рибе, вресак, олеандер… (чулни мотиви),
мир, душа (апстрактни). Помоћу мотива
се граде песничке слике и обликује главни мотив (,,тема“ песме).
Песничка
слика је
творевина сачињена од извесног броја мотива. Песничке слике могу бити визуелне, аудитивне, олфактивне
(мирис), тактилне (додир), густативне (укус). Примери
песничких слика у песми ,,Подне“:
Љубичасте горе, гранитне, до свода, / Зрцале се у дну;
,,И миришу хриди / Мирисом од риба и модријем вреском“
Субјективност подразумева да лирски субјекат даје своју визију
света (онога чиме се песма бави). Та визија може у мањој или већој мери
одступати од реалности, од објективног стања и од онога како би било ко од читалаца доживео сусрет са оним о чему песма пева. У песми ,,Подне“
дат је субјективни доживљај подневних тренутака на острву; други лирски
субјекат, свако од читалаца могао би да да своју субјективну визију, а неко се
може одрећи субјективности и покушати да да потпуно објективну слику ових
тренутака, ону коју сви морају опажати на исти начин.
Сликовитост подразумева чињеницу да песма почива на покушајима
да коришћењем песничких средстава прикаже оно чиме се бави што упечатљивије.
Огледа се у нарочитом избору речи, често оних које нису део нашег уобичајеног
речника, у неуобичним, упечатљивим склоповима речи, у употреби стилских фигура.
Љубичасте горе, гранитне, до свода, / Зрцале се у дну…
(изабране су неуобичајене речи: горе уместо брда или планине, свод уместо неба,
зрцале се – огледају се)
Сажетост је одлика лирских песама упркос томе што међу
доминантно кратким песмама има и оних које су неуобичајено дуге; ипак, и кад
нису сасвим сажете, оне не достижу обим својствен епским делима. Песма ,,Подне“ има свега 20 стихова – овај податак говори о њеној
сажетости. Треба имати у виду да то што су лирске песме сажете не значи
да се у њима мало тога и каже. Напротив; добре лирске песме су ,,згуснуте“ – њихов
стваралац настоји да са што мање речи што више тога каже, побуђујући низ асоцијација
и призивајући у свест читаоца све оно што је остало неизречено.
Осећајност је особина на којој почива лирика. У њој нема
догађаја или су дати тек у назнакама или су потиснути у други план. Доживљај
света дат је кроз осећања која свет у лирском субјекту побуђује, а не кроз
догађаје и радњу. Због тога је неприкладно, па и неизводљиво препричавати песме;
оне се не препричавају, већ се у њима трага за осећањима која је одређена
појавност, проблематика побудила у лирско субјекту. У
песми ,,Подне“ лирски субјекат не доживљава никакве авантуре; он дочарава
пејзаж и свој доживљај пејзажа, своје место у њему, осећања која пејзаж у њему
побуђује.
Експресивност
(изражајност)
подразумева да песник у стварању песме трага за начинима употребе језика који
ће најупечатљивије дочарати ,,оно што је песник хтео да каже“. Он се не
задовољава простим изношењем осећања, већ бирајући пажљиво сваку реч, сваки
стих, тражи начине да постигне највиши степен изражајности јер само тако може на
прави начин да искаже оно што га окупира и да притом (иако му то није примарни
циљ) заокупи пажњу читаоца. Треба имати у виду да се поезија не ствара зато да
би се неко њоме одушевио, већ зато што је песник обузет снажним осећањима, у
складу са својом песничком природом, приморан да оно што осећа уобличи, преточи
у стихове. Песма ,,Подне“ бави се нечим што обичном оку
и духу није није нарочито важно, покрај чега би обичан човек прошао без
нарочитих утисака – приказује неколико тренутака дана на острву – али снажна
осећања лирског субјекта производе изражајне песничке слике које буде повратни
ефекат и код читаоца.
Музикалност је својствена лирици од њеног настанка. И сама
реч лирика настала је од речи лира, која је била назив за инструмент уз чију музику
су певане песме. Лирика је блиска музици, за многе лирске песме компонована је
музика, зато што су због својих особина које наводимо певљиве (за разлику од
епске прозе).
Ритмичност је оно што лирску песму разликује од епике. Она се
постиже вештим избором речи и њиховим комбиновањем, употребом различитих
средстава: стиха, строфа, риме, инверзије, рефрена, пажљивим избором речи, речи
са одређеним (у конкретном случају потребним) акцентима. Да нема ритмичности,
не би било ни песме – она би се претворила у обичну прозу коју одликује
блискост свакодневном говору.
Песма ,,Подне“ се састоји од строфа једнаке
дужине, стихова једнаке дужине, правилне риме – тиме се постиже музикалност и
ритмичност, у које се уноси додатна динамика употребом опкорачења и инверзија.
Опкорачење је песничко средство које подразумева да се једна
синтаксичка целина не заврши на крају стиха или строфе, већ да се започне у
једном стиху, а пренесе и заврши у другом стиху. Није обавезно заступљено у
песмама, али уметнички вредним песмама добро опкорачење даје нарочиту димензију,
утиче на доживљај песме и њену ритмичност. Нарочито су упадљива опкорачења која
подразумевају да се синтаксичка целина започне у последњем стиху једне строфе,
а заврши у првом стиху друге строфе. Пример из песме
,,Подне“:
Љубичасте горе, гранитне, до свода, / Зрцале се у дну;
И миришу хриди / Мирисом од риба и модријем вреском….
Немо стоје у њој сребрнасте, родне
/ Обале и врти
Синестезија је стилска фигура којом се одређеним чулом
(вида, слуха, мириса, укуса) доживљава нешто што се у стварности доживљава
другим чулима: мириси добијају боје, оно што видимо захваљујући синестезији
чујемо… Слан и модар мирис пролетњега мора…
епитети
(младо, крупно сунце, слан и модар мирис, љубичасте горе, прах сунчани, испрани
песак, мирно море, сребрне, родне обале...); персонификација (горе се зрцале,
површина целива стене); метафора (прах сунчани); ономатопеја (површина шушти) и
друге
Инверзија је употреба језика заснована на замени уобичајеног (устаљеног, очекиваног) реда речи. Назив долази од латинске речи inversio што значи преокретање, обртање. Инверзијом се постиже истицање одређених речи које песник (као и приповедач или говорник) жели да истакне.
И трепти над шумом и над обалама / Слан и модар мирис пролетњега мора.
И у мојој души / Продужено видим ово мирно море
прах сунчани
Стих је један ред у песми; врсту стиха одређујемо
према броју слогова: шестерац, осмерац, десетерац… Постоје и специфичне врсте
стихова, које имају и посебне називе (александринац, хексаметар…).
Песма ,,Подне“ написана је стихом који
се зове александринац (симетрични дванаестерац). То је стих од 12 слогова, са цезуром после шестог слога.
Цезура је стална
пауза која постоји унутар стихова. Када је стих везан, она се по правилу налази
увек после истог слога.
Над острвом пуним // чемпреса и бора,
Младо, крупно сунце // пржи, пуно плама;
И трепти над шумом // и над обалама
Слан и модар мирис // пролетњега мора.
Строфа је скуп стихова који су обједињени тиме што чине
једну мисаону, сликовиту, осећајну, ритмичну целину. Према дужини строфе,
односно према броју стихова које строфа садржи разликујемо: моностих (строфа од
једног стиха), дистих (два стиха), терцет (три стиха), катрен (четири стиха),
квинта (пет стихова)… Треба се присетити специфичне песничке форме – сонета,
који се састоји од два катрена и два терцета (тим редом). Песма ,,Подне“ састоји се од пет катрена.
Рима је гласовно подударање слогова на крају стихова.
Рима може бити различито распоређена. Неке од најуобичајенијих врста риме су:
укрштена (абаб), обгрљена (абба), парна (аабб), нагомилана (аааа), испрекидана
(нпр. абцб). Специфична је леонинска рима, која подразумева да се римују речи
које се налазе у истом стиху. У песми ,,Подне“
заступљена је обгрљена рима у свакој строфи.
Над острвом пуним чемпреса и бора,
Младо, крупно сунце пржи, пуно плама;
И трепти над шумом и над обалама
Слан и модар мирис пролетњега мора.
Љубичасте горе, гранитне, до свода,
Зрцале се у дну; мирно и без пене,
Површина шушти и целива стене;
Свод се светли топал, стаклен, изнад вода.
Коментари
Постави коментар