„Отаџбина“, Ђура Јакшић
Локализација:
Песма је инспирисана конкретним историјским догађајима с краја 19. века, када чежња за коначним ослобођењем поробљених народа јача; Ђура Јакшић је првенствено родољубиви песник (што је честа појава у епохи романтиза, у којој је стварао). Када је Владан Ђорђевић покренуо часопис „Отаџбина“, Јакшић је написао песму истог имена, која је објављена на првој страни првог броја часописа 1875. године.
С обзиром на ту чињеницу, можемо рећи да је песма пригодна, односно да је написана за конкретну прилику; у овом случају чак наручена. Фoрмално мора да се зна да је ова песма лирска (књижевни род) родољубива (књижевна врста).
Упадљиво је да песма почиње везником И; као да се лирски субјекат надовезује на нешто раније речено или промишљено (нпр.: И онај и тај и овај… И овај…).
Доследно коришћење инверзије кроз целу песму: Што претећ сунцу дере кроз облак (уместо Што дере кроз облак претећ сунцу); Суморног чела мрачним борама (уместо: Мрачним борама суморног чела), О вековечности прича далекој (уместо: Прича о далекој вековечности)…
Формална страна песме у потпуности је подређена снажном снажном родољубивом осећању. То значи да је песнику битније било шта ће рећи песмом, него како ће то рећи.
Симболи Србије су: камен (који прети сунцу и цепа облаке, и који је избраздан / изборан, као људско лице, због мука из прошлости), пирамида (настала слагањем костију борбених предака, а са циљем стварања бусије /заседе за потомке); бусија (заседа); бедем (зид као заштита, ограда).
Захваљујући жртвама предака, потомци сада имају границу – бедем, до ког непријатељ може доћи; уколико пожели да пође даље, непријатељ ће чути громове који ће бити израз стравичне борбе за слободу отаџбине.
Камен је персонификован – има суморно чело, образе, боре; прича.
Бројни су епитети: суморно чело, мрачне боре, костију кршних, чете грабљиве, грмљавина страшна.
Аудитивни (звучни) елементи: чућеш громове / како тишину земље слободне / са грмљавином страшном кидају…
Језик песме је груб, сиров, суров – почев од саме речи отаџбина, преко страствених израза: И овај камен… што претећ сунцу дере кроз облак; суморног чела мрачним борама.../ образа свога бразде дубоке… (костију кршних то је гомила.../ лепећи крвљу срца рођеног / мишица својих кости сломљене… / оклен ће некад смело презирућ / душмана чекат чете грабљиве… /ногом ћеш ступит можда, поганом! /... Чућеш громове / како тишину земље слободне/ са грмљавином страшном кидају… / Па ћеш о стења тврдом камену / Бријане главе теме ћелаво / У заносноме страху лупати! / Ал један израз, једну мисао, / Чућеш у борбе страшној ломљави: / „Отаџбина је ово Србина!”
Заступљене су и друге стилске фигуре: поређење (А камен овај ко пирамида…), хипербола (у целој песми упадљива је у грађењу слике борбене и немилосрдне Србије), контраст (једна мисао насупрот страшној ломљави), метафора ( Костију кршних то је гомила / што су у борби против душмана / дедови твоји вољно слагали….).
Лирски субјекат се директно обраћа и својим сународницима (нпр. … дедови твоји вољно слагали) и непријатељу (нпр. … ногом ћеш ступит можда поганом; чућеш громове....). Песма је написана у десетерцу (осим два стиха); строфе су неуједначене.
„Светли гробови“, Јован Јовановић Змај
Књижевни род: лирика; књижевна врста: мисаона (рефлексивна) песма јер се бави филозофским питањима живота и смрти, вечности и пролазности. Пошто је написана за посело које су ученици београдске школе приредили 25. јануара 1879. године у корист породице покојног Ђуре Јакшића, спада и у пригодне песме.
Песма почиње обраћањем лирског субјекта „браћи“, то јест сународницима, реторичким питањем.
Анафора:
Гробље
ј' земља ком се ходи;
Гробље ј' вода ком се броди;
Гробље — врти и градине;
Гробље — брда и долине,
Анафора је стилска фигура која подразумева да више стихова почиње истом речју или истим речима (насупрот њој, епифора подразумева да се више стихова завршава истом речју или истим стиховима).
Већ у почетном делу песме видимо став лирског субјекта да је гробље свуда око нас: Та увек смо ми на њему, Свака стопа: гроб до гроба… После наративног излагања спознаје да је све што видимо и не видимо гробље, долази контраст:
Све ј` то гробље -
ал` је и колевка.
Као ни звезде на небу, тако се ни гробови у земљи не могу пребројати. Милионе људи је прогутала вековна тама и заборављени су; насупрот њима стоје гробови оних који нису и неће бити заборављени јер су својим бесмртним делима заслужили вечни живот. Ти гробови осветљавају живот свим нараштајима који долазе.
Хипербола: Милионе прогутала ј` тама / црна тама многих тисућлећа; … па редове недогледног гробља…
Гробови великана приказани су као оријентири; као светлост која нам омогућава да се не изгубимо када се окренемо у таму прошлости. Ти гробови су ватре догласнице, које се пружају из далеке прошлости у садашњост и будућност, и остављају своје светле трагове нама. Они чији гробови вечито сијају, заправо и не умиру, него се ослободе тела, костију, онога што им света, и отискују се у вечност, ослобођени терета телесности.
Епитети: недогледно гробље, давнине свете, давнине клете, даљни еони…
Веза између прошлости и садашњости је нераскидива: они који живе данас воде дијалог са умрлима иза којих су остала велика дела, а тај дијалог шаље поруку да је човек дужан да настави тамо где су његови велики преци стали и да доврши оно што они нису довршили јер их је смрт у томе спречила. Путем тог дијалога спајају се век са веком и човек са човеком.
Из наредног дијалога садашњих генерација са умрлим прецима, произилази да су преци радо страдали за своје идеале, и да савет да тако чине шаљу и својим потомцима.
Мотив идеала – идеал није идол, нешто чему се ирационално дивимо, већ нека врхунска вредност којој тежимо (етичко поступање, слобода, љубав, пријатељство…) и која је веома значајна јер нас покреће на деловање: А ко беху они диви / који су те напред звали / који су те ојачали / који су ти крила дали / то бејаху идеали. Ови стихови градацијски дочаравају снагу и значај идеала за сваког појединца. Без њих живот би био празан и бесмислан.
Око светлих гробова окупљају се они који ће
наследити упокојене великане; самим тим, ти гробови престају да буду гробови и
постају извор нових снага (контраст: рака - колевка).
Јест. тако је, браћо драга,
Ти гробови нису раке,
Већ колевке нових снага!
И кад умре велики човек (стегоноша дичног стега), заправо само почиње да сија нови гроб, око кога се окупљају браћа.
Крај песме нас у ствари враћа на почетак:
зашто лирски субјекат говори о гробовима и распитује се међу својима да ли су
некада били на гробљу – зато што својим рефлексијама на поменуте теме живота и
смрти, вечног живота и брзог заборава, враћа слушаоце, односно читаоце на једну
личност чији гроб светли и у смрти, чију смрт је победило вечно сећање и која
је, коначно, била инспирација за настанак ове песме.
— Даруј, Боже, благослова,
Да вас здружи братска слога,
Заветнике који с' купе
Око гроба Ђуринога!
Србија, Оскар Давичо
Песму Србија Оскар Давичо написао је 1939. године. Песма је конципирана (компонована, замишљена, реализована) као монолог лирског субјекта који има форму апострофе. Лирски субјекат се обраћа Србији (у другом лицу, па и вокативом).
У првој строфи лирски субјекат пева о Србији, обраћајући се. Србија је персонификована (очи, мисао, чело, коса, усне, лица).
Песма садржи рефренску строфу, која се понавља са варијацијама.
ој,
Србијо међу песмама, међу шљивама,
ој, Србијо међу људима
на њивама,
ој, Србијо међу песмама, међу стадима,
ој, Србијо, песмо међу народима.
Наслов песме је неутралан и не даје песми револуционарни тон. Лирски субјекат види се већ у првој строфи кроз граматичке категорије. У првој строфи видимо јединство у различитости. У другој строфи која почиње опкорачењем (преношењем недовршене мисаоне целине из једног у други стих) читалац се уводи у судбину људи у Србији, где се живи тешко и сиромашно. Мотиве беде, тешког сиромаштва, туге песник развија у наставку песме, употпуњујући их новим и новим детаљима. Због тога можемо да кажемо да је Србија социјална песма, настала у тешким временима, у освит Другог светског рата, када је живот био тежак и претежак.
Међутим, ово је и родољубива песма јер лирски субјекат воли домовину и верује у њену снагу да савлада препреке. Дакле, у питању је лирска родољубива и социјална песма.
У портретисању Србије, песник користи метафоре: песмо међу народима, песмо тужна, клик си дивље пловке, црвени угаљ сунца…
Мотиви који се спајају у песничке слике су: песма, шљива, људи, њиве, стада, а кад се песма приближи крају, и брда и буна. Мотив песме наглашава пркос; песма се чује иако се живи тешко, у беди. Песма је тужна, али мека, топла… пореди се с гукањем гугутке. Србија је богата шљивама, њивама, песмом. Због велике беде, јавља се мотив буне, чија акција се очекује. Лирски субјекат упоређује богатство које је Србији даровала природа и сиромаштво, јер је, на пример, Мачва пуна жита, али није сита. Богатство је отето. Дани ћутања доносе старење и боре; лирски субјекат у песми види силу која држи народ у животу. Сиромашна деца израстају међу свињама и паткама, постећи, слушајући бајке, које говоре о лепшем животу. Лирски субјекат се узда у буну, отуда се песма завршава стихом (Ој, Србијо), буно међу народима.
Контрасти: песма – псовка; лице – табани; планина – Мачва…
Метафоре: гладна руко; боса песмо; крв грожђа, црвени угаљ сунца…
Поређења: А свако од туге за дан / као век читав остари… Ово је истовремено и хипербола.
Коментари
Постави коментар