Лекција седми: Хајдуци

  Ко су хајдуци?

Хајдуци су одметници од турске власти. Окупљали су се у мање дружине, које је предводио харамбаша, и били су активни од Ђурђевдана (6. мај) до Митровдана (8. новембар), зато што је тада природа могла да их сакрије и није било превише хладно. Њихови помоћници из нехајдучког света су јатаци – људи који нису хајдуци, али су хајдуцима помагали када им је то било потребно (крили их, информисали, давали им преноћиште). Хајдучки живот је био тежак јер је подразумевао изложеност сталним опасностима, нарочито опасности од хватања, мучења и убиства. Због тога најчешће нису имали породице. Представљали су опасност за Турке јер су их пресретали, убијали их, пљачкали, делили благо са сиротињом. Међу њима је било и разбојника – оних који се нису водили племенитом идејом борбе против окупатора, већ тежњом да се крађом обогате, али народне песме не певају о њима.

Шта је Караџић рекао о хајдуцима 

    "Народ наш мисли и пјева да су у нас хајдуци постали од турске силе и неправде. Да речемо да гдјекоји отиде у хајдуке и без невоље, да се наноси хаљина и оружја по својој вољи или коме да се освети, али је и то цијела истина, да што је год влада турска боља и човечнија, то је и хајдука у земљи мање, а што је гора и неправеднија, то их је више, и зато је међу хајдуцима бивало кадшто најпоштенијих људи, а у почетку владе турске јамачно их је било и од прве господе и племића. Истина да многи људи не оду у хајдуке да чине зло, али кад се човјек (особито прост) један пут отпади од људскога друштва и опрости се сваке власти, он почне особито један уз другога и зло чинити; тако и хајдуци чине зло и народу своме, који их према Турцима љуби и жали, али се и данас чини хајдуку највећа срамота и поруга кад му се рече да је лопов и пржибаба. У стара су времена хајдуци, као што се и у пјесмама пјева, најрадије дочекивали Турке кад носе ноовце, од дације, али је то у наше вријеме слабо бивало, него дочекују трговце и друге путнике, а кадшто ударе и на кућу коме за кога мисле да има новаца или лијепа руха и оружја, те га похарају. Кад коме ударе на кућу, па не нађу новаца а мисле да их има, они га уцијене па му одведу сина или брата, и воде га са собом докле им год он уцјену не однесе. Прави хајдук неће никад убити човјека који му ништа не чини, већ ако да га наговори какав пријатељ или јатак. Макар била и само два хајдука, опет се зна који је од њих двојице харамбаша (старјешина).“

    „Старина Новак и кнез Богосав“, шта треба знати:

-          песма има дијалошку форму: кнез Богосав пита, Старина Новак одговара (питање служи као мотивација за Старину Новака да исприча своју причу о хајдуковању);

-          узроци одласка Старине Новака у хајдуке: аргатовао је на изградњи Смедерева, код Проклете Јерине, пуне три године; требало је да плати порезе да би се град позлатио  и пошто није имао, узео је будак и отишао у хајдуке;

-          одлази у Босну преко Дрине и, иако наступа мирољубиво, када сретне турске сватове и турски младожења почне да га удара и провоцира, он нема избора и – убија га;

-          од убијеног турског младожење узима благо, коња и сабљу и одлази на Романију, планину у Босни, која постаје његова база и коју одлично познаје;

-          од тада је прошло 40 година, током којих је хајдук, и током којих је развио способности које сваки хајдук мора да има (не каже да сваки хајдук мора да их има, али се подразумева):

„А кадар сам стићи и утећи / и на страшном мјесту постојати / не бојим се никога до Бога“;  

-          Кадар значи способан; аргатовати значи тешко радити без зараде;

-          Проклета Јерина је деспотица, супруга деспота Ђурђа Бранковића, који је као престоницу подигао Смедерево када је наследио деспота Стефана Лазаревића; омражена је  у српском народу као Гркиња, странкиња, која је покушала да у српску државу уводи грчке обичаје; право име јој је Ирина Кантакузин, и није једина личност коју је народна епска песма неправедно и незаслужено приказала изразито негативно (слично су прошли и Вукашин Мрњавчевић и Вук Бранковић)

     „Мали Радојица“, шта треба знати

-          Песма почиње  словенском антитезом (низ питања, низ одричућих одговора, тачан одговор);

-          Бећир-ага шенлучи у Задру јер је ухватио Малог Радојицу;

-          сужњи у тамници плачу јер су се надали да ће их Радојица избавити, а сад је и он утамничен;

-          Радојица се претвара да је мртав;

-          Бећир-ага жели да га сахрани, али Бећирагиница не да, и тврди да се Радојица претвара да је мртав, те зато наређује да га стављају на муке, како би проверили да ли је збиља мртав;

-          Муке на које стављају Малог Радојицу: ложе му ватру на грудима; стављају му змију отровницу у недра; забијају му клинце под нокте; доводе коло девојака са прелепом Хајкуном, које игра око њега и преко њега;

-          Муке су приказане помоћу градације – од лакших ка тежим;

-          Када се Радојица насмеје изазван Хајкунином лепотом, она, на известан начин ступа у заверу с њим, тражи од родитеља да га не муче и да га  сахране;

-          По Хајкунином наређењу бацају га у „дебело море“, али он испливава, вади клинце из ноктију зубима и одлази на Бећир-агин двор;

-          Бећир-ага је срећан што коначно после седам година, колико стрепи од Малог Радојице, може сербес да вечера – али Мали Радојица улеће у двор, и њему откине главу, а Бећирагиницу убије забијањем клинца под нокат;

-          Хајкуна му даје кључеве од тамнице да ослободи другове; отвара ризницу и даје му дукате; заједно одлазе у Србију, она се покрштава и постаје Анђелија, и венчавају се;

-          Мали Радојица трпи све физичке муке (кадар је „на страшном мјесту постојати“), али је као младић неотпоран на женску лепоту и зато једини знак слабости показује пред Хајкунином лепотом;

-          Између Радојице и Хајкуне рађа се љубав и солидарност од првог сусрета;

-          шенлучити значи певати уз пуцање (славити уз пуцање), клинци су ексери.

   „Стари Вујадин“, шта треба знати

-          песма почиње изокола, говором споредне јунакиње која проклиње своје очи јер нису виделе како пролазе Турци Лијевљани и спроводе ухваћеног Старину Новака и његове синове у тамницу;

-          Стари Вујадин саветује синове (сви су раскошно одевени и опремљени), захтевајући од њих да буду јунаци и да не одају јатаке и крчмарице и другове – све оне који су им помагали и били на њиховој страни, иако ће им ломити ноге и руке и вадити „очи чарне“;

-          Турци стављају на муке Старог Вујадина, ломе му ноге и руке, али он не одаје ништа ни кад му припрете вађењем очију – није казао ништа да би спасао јуначке руке и хитре ноге, па неће рећи ни за лажљиве очи које су га наводиле на зло, проналазећи Турке који пролазе;

-          песма се и почиње и завршава се мотивом очију – нечег најдрагоценијег што се проклиње и губи због других људи;

-          Турци Лијевљани су Турци из Ливна (град у Босни и Херцеговини);

-          користе се и понављају устаљени изрази: проклето Лијевно, бијело Лијевно, рујно вино.

Стари Вујадин (да не буде... нема у читанци...)

Ђевојка је своје очи клела:

"Чарне очи, да би не гледале!

Све гледасте, данас не виђесте

Ђе прођоше Турци Лијевљани,

Проведоше из горе хајдуке:

Вујадина са обадва сина;

На њима је чудно одијело:

На ономе старом Вујадину,

На њем' бињиш од сувога злата,

У чем паше на диван излазе;

На Милићу Вујадиновићу,

Још је на њем' љепше одијело;

На Вулићу, брату Милићеву,

На глави му чекркли челенка,

Баш челенка од дванаест пера,

Свако перо по од литру злата."

Кад су били бијелу Лијевну,

Угледаше проклето Лијевно,

Ђе у њему бијели се кула;

Тад говори стари Вујадине:

"О синови, моји соколови!

Видите ли проклето Лијевно,

Ђе у њему бијели се кула?

Онђе ће нас бити и мучити:

Пребијати и ноге и руке,

И вадити наше очи чарне.

О синови, моји соколови!

Не будите срца удовичка,

Но будите срца јуначкога,

Не одајте друга ниједнога,

Не одајте ви јатаке наше,

Код којих смо зиме зимовали,

Зимовали, благо остављали;

Не одајте крчмарице младе,

Код којих смо рујно вино пили,

Рујно вино пили у потаји."

Кад дођоше у Лијевно равно,

Метнуше их Турци у тавницу;

Тавноваше три бијела дана,

Док су Турци вијећ' вијећали

Како ће их бити и мучити;

Кад прођоше три бијела дана,

Изведоше старог Вујадина,

Пребише му и ноге и руке;

Кад стадоше очи вадит чарне,

Говоре му Турци Лијевљани:

"Казуј, курво, стари Вујадине!

Казуј, курво, дружину осталу,

И јатаке, куд сте доходили,

Доходили, зиме зимовали,

Зимовали, благо остављали;

Казуј, курво, крчмарице младе,

Код којих сте рујно вино пили,

Пили рујно вино у потаји?"

Ал' говори стари Вујадине:

"Не лудујте, Турци Лијевљани!

Кад не казах за те хитре ноге,

Којено су коњма утјецале,

И не казах за јуначке руке,

Којено су копља преламале

И на голе сабље ударале:

Ја не казах за лажљиве очи,

Које су ме на зло наводиле

Гледајући с највише планине,

Гледајући доље на друмове,

Куд пролазе Турци и трговци."