Ускоци
Ускоци
су Срби који су живели на територији Аустријског царства и Млетачке републике.
Пошто су живели у пограничним
областима, могли су да „ускачу“ на територију Турске царевине, и да се после
брзе извршене акције враћају тамо где живе. Везују се за територије Сиња,
Омиша, Задра, Шибеника…
Ропство Јанковић Стојана
Тема: после готово
десетогодишњег ропства, у које је одведен убрзо после венчања, Стојан Јанковић
са својим рођаком Илијом Смиљанићем бежи из ропства и заједно се враћају у
Равне Котаре.
Песма
обрађује интернационални мотив – мотив обрађиван и у
књижевности других народа: повратак мужа (из рата, с путовања, из ропства) на
дан венчања (свадбе) сопствене жене.
Мајка је прва
особа са којом се Стојан сусреће, и то када сврати у виноград, који је сам
засадио, како би се припремио за сусрет са домом. Мајка у винограду „сузама
лозицу залива“ и кроз своју тужбалицу открива шта се дешава у дому.
… Ој, Стојане, јабуко од злата!
Мајка те је већ заборавила,
снаје Јеле заборавит нећу;
снајо Јело, неношено злато!...
Мајка ће умрети у финалу песме; срце ће јој
препући од изненадног налета среће која прати сазнање да јој се син вратио и
обновио породицу.
Сестра од
Стојанове љубе, после отпеване алегоричне песме, дознаје да се се Стојан
вратио. Сестра и брат се грле и љубе, „једно друго сузама умива“. У атмосфери
радости због поновног окупљања породице, Стојан сестру (уместо своје љубе)
удаје за младожењу.
Љуба препознаје
мужа када чује песму коју пева као – дотада непознат – гост на свадби.
Чувена алегорија којом
се Стојан „изокола“ обраћа жени како би јој се представио:
"Вила гњиздо тица ластавица,
Вила га је за девет година,
А јутрос га поче да развија;
Долети јој сив-зелен соколе
Од столице цара честитога,
Па јој не да гњиздо да развија".
Ласно
ћемо ако јесмо људи – овим речима Стојан Јанковић се обраћа сватовима који је
се питају шта да раде јер су потрошили много блага за припрему свадбе. То
показује величину и част овог ускока: он није агресиван ни осветољубив ни према
сватовима ни према својој жени. На његовој људскости је акценат у овој песми –
нема мегдана, витешких победа, ратних успеха.
Алегорија је стилска
фигура заснована на пренесеном значењу. Говорећи о нечему, творац алегорије има
у виду нешто друго. Алегорија не сме да буде толико тајанствена да постане
нејасна; напротив, читалац (или слушалац) из алегоријске слике треба да закључи
на шта аутор циља. Кад се делови алегорије „дешифрују“ постаје јасна читава
алегорија, њено значење и њено место у остатку текста. Алегорија се често
тумачи као продужена метафора, односно као слика која настаје проширивањем
метафоре на више стихова, реченица, па и на читаво дело.
Примери
алегорије:
- басне: говори се
о животињама, а мисли на људе;
- песма Љубавни
растанак („Два цвијета у бостану расла, / плави зумбул и зелена када / плави
зумбул оде на дољане / оста када у бостану сама…“) јер говорећи о цвећу –
зумбулу, зеленкади и њиховом окружењу – заправо говори о момку и девојци и
њиховим односима и проблемима;
- одломак из песме
„Зидање Скадра“ („Имао сам од злата јабуку /ал ми данас паде у Бојану / те је
жалим, прегоријет не могу) јер Гојко Мрњавчевић јадикује над златном јабуком
која је пала у реку, а он не може да је прежали, а заправо мисли на своју жену,
која је донела ручак мајсторима, и зато ће бити узидана, због чега је он
очајан.
Метафора је стилска фигура заснована на пренесеном значењу, односно на
сажетом, згуснутом поређењу, које нема форму поређења, али има његов смисао.
Кад Стојанова мајка каже: Ој, Стојане, јабуко од злата или Сна`о Јело, неношено злато, она користи
метафору, тј. преноси значење с једног израза на други. Уместо да каже да су
јој син и снаха вредни, драгоцени, важни као јабука од злата, тј. као неношено
злато, она изоставља све речи које нису нужне, и једноставно их назива
јабуком од злата / неношеним златом.
Иво Сенковић и ага
од Рибника
Композиција:
увод: писмо (ултиматум) аге од
Рибника – уколико Ђурађ не изађе на мегдан, биће третиран као жена;
заплет: Иво одлучује да изађе на мегдан уместо остарелог оца;
отац га одвраћа, упозоравајући га на агин застрашујућ изглед и искуство,
међутим, Иво је упоран у својој намери;
кулминација: Ага одсеца главу Ивовом коњу, пошто је Иво пропустио
прилику да убије агу (желео је да га живог одведе оцу);
перипетије: Иво успева да убије агу, одсеца му главу и облачи
његову одећу, али родитељи га не препознају, па отац креће на њега да га убије;
расплет: Иво баца пред оца главу аге од Рибника и објашњава оцу
зашто је обукао његово одело.
Занимљиви моменти у песми:
Ђурађ припрема и
саветује свог коња („дору“), с којим је много пута ишао у битке;
Ђурађ
благослови сина и саветује му да оштро наступи у сусрету с агом;
„Јер је Иво глава
неразумна“ – ово су речи које понављају народни певач и Ђурађ Сенковић; Иво их
потврђује кад пропусти прилику да убије агу јер жели да га ухвати живот, и када
се, не размишљајући о последицама, преобуче у агину одећу;
Ђурађ се преображава:
немоћан старац који плаче када прочита агино писмо постаје неустрашиви јунак
који трчи по кобилу, скаче јој, неоседланој, на леђа, јури према „противнику“
да га погуби.
Кроз овај мегдан
неискусан младић израста у храброг јунака, достојног потомка и наследника
чувених ускока.
Коментари
Постави коментар