Лирика, основни појмови

v Лирика је један од три књижевна рода (уз епику и драму);

v Она обухвата бројне књижевне врсте – најважније су: описна (дескриптивна), љубавна, родољубива, социјална, мисаона, елегија…

Појмови које (сада) треба разумети и знати:

v лирски субјекат;

v  мотив;

v  песничка слика;

v  одлике лирике као књижевног рода: субјективност, сликовитост, сажетост, осећајност, експресивност (изражајност), музикалност, ритмичност;

v  опкорачење;

v  инверзија;

v  стилске фигуре (поређење, епитет, персонификација, хипербола, контраст, ономатопеја…);

v  врста строфе;

v  врста стиха;

v  врста риме;

v песнички облици – сонет

Лирски субјекат није аутор песме, већ измаштано (измишљено, непостојеће, фиктивно) лице које кроз лирску песму износи свој доживљај природе, окружења, света. Дакле, у песми „Село“ доживљај приморског села у ноћи не износи Јован Дучић, већ недефинисан лирски субјекат, говорно лице у  песми.

Мотив је реч са више значења. Када говоримо о мотиву у лирској песми, под њим подразумевамо најмању тематску јединицу која се не може даље разлагати, уситњавати. Мотиви могу бити чулни (они које опажамо чулима), и апстрактни (они које не можемо опазити чулима, али их можемо доживети кроз размишљања, уживљавања у стихове, осећања). Главни мотив је онај који је у песми најважнији (доминантан); који бива дочаран помоћу мањих мотива. Мотиви се углавном повезују асоцијативно (једна појава призива у свест другу).  Помоћу мотива се граде песничке слике и обликује главни мотив („тема“ песме). У песми „Село“

мотиви су: месец, ноћ, море, шума, сова…

Песничка слика је творевина сачињена од неколико мотива. Песничке слике могу бити визуелне (вид),

аудитивне (слух),

олфактивне (мирис),

тактилне (додир),

густативне (укус). 

У песми „Село“ песничке слике су, на пример,

1.     Виторог се месец заплео у грању                                               

Старих кестенова;...

    

2.     Кô немирна савест што први пут спава, 

Тако спава море у немом блистању...

Субјективност подразумева да лирски субјекат даје своју визију света (онога чиме се песма бави). Та визија може одступати од реалности, од објективног стања и од тога како би читаоци доживели сусрет са оним о чему песма пева. У песми „Село“ дат је субјективни доживљај села; свака особа би у истим околностима сасвим другачије описала село.

Сликовитост подразумева коришћење песничких средстава која песму чине упечатљивом. Огледа се у нарочитом избору речи, често оних које нису део нашег уобичајеног речника, у необичним, оригиналним склоповима речи, у употреби стилских фигура. У песми „Село“ оригинална је,  на пример, слика виторогог месеца или крика буљине.

Сажетост је одлика лирских песама упркос томе што међу доминантно кратким песмама има и оних које су дуге. И кад нису сасвим сажете, оне не достижу обим својствен епским делима.  То што су лирске песме сажете не значи да се у њима мало тога каже. Напротив; добре лирске песме су ,,згуснуте“ – њихов аутор настоји да са што мање речи каже што више, да призове код читаоца низ асоцијација и све оно што је остало неизречено. Песма „Село“ има свега 14 стихова.

Осећајност је особина на којој почива лирика. У лирској песми нема догађаја или су дати тек у назнакама или су потиснути у други план. Доживљај света дат је кроз осећања лирског субјекта, а не кроз догађаје и радњу. Због тога је неприкладно, па и неизводљиво препричавати песме; у њима се трага за осећањима која је одређена појавност, проблематика побудила у лирско субјекту. У песми ,,Село“ лирски субјекат износи свој доживљај онога што види; нема догађаја, само осећања побуђених призором и звуцима, тј. одсуством звукова у летњој ноћи.

Експресивност (изражајност) подразумева да песник трага за начинима употребе језика који ће најупечатљивије дочарати „оно што је песник хтео да каже“. Он се не задовољава простим изношењем осећања, већ бира пажљиво сваку реч, сваки стих и тражи начине да постигне највиши степен изражајности. Само тако може на прави начин да искаже оно што га окупира и да притом (иако му то није главни циљ) заокупи пажњу читалаца. Поезија се не ствара зато да би се неко њоме одушевио, већ зато што је песник обузет снажним осећањима, у складу са својом песничком природом, приморан да оно што осећа уобличи, преточи у стихове. 

Музикалност је својствена лирици од њеног настанка. Реч лирика настала је од речи лира, а лира је инструмент уз чију музику су певане песме (стара Грчка). Лирика је блиска музици, за многе лирске песме компонована је музика, зато што су због својих особина које наводимо певљиве (за разлику од епске прозе).

Ритмичност је оно што лирску песму разликује од епике. Она се постиже вештим избором речи и њиховим комбиновањем, употребом различитих средстава: стиха, строфа, риме, инверзије, рефрена, пажљивим избором речи, речи са одређеним (у конкретном случају потребним) акцентима. Да нема ритмичности, не би било ни песме – она би се претворила у обичну прозу која је блиска свакодневном говору.

Опкорачење је песничко средство које подразумева да се једна синтаксичка целина не заврши на крају стиха или строфе, већ да се започне у једном стиху, а пренесе и заврши у другом стиху. Није обавезно заступљено у песмама, али уметнички вредним песмама добро опкорачење даје нарочиту димензију, утиче на доживљај песме и њену ритмичност. Нека опкорачења подразумевају да се реченична целина започне у последњем стиху једне строфе, а заврши у првом стиху друге строфе.                                                                                

Пример опкорачења у песми „Село“:

Чемпресова шума бдије; месец на њу              

Сипа своје хладно сребро; одсијава       

Модро летње иње са високих трава

-----------------------------------------------------------

Без опкорачења ови стихови гласили би:

 

Чемпресова шума бдије;

Месец на њу сипа своје хладно сребро

Одсијава модро летње иње са високих трава

 

Инверзија је употреба језика заснована на замени уобичајеног (устаљеног, очекиваног) реда речи. Назив долази од латинске речи inversio што значи преокретање, обртање. Инверзијом се постиже истицање одређених речи које песник (као и приповедач или говорник) жели да истакне. 

Виторог се месец заплео у грању                                               

Старих кестенова; ноћ светла и плава.    

 

Кô немирна савест што први пут спава, 

Тако спава море у немом блистању.

 

само једнолико

...Избија часовник ког не чује нико.

-----------------------------------------------------------------------

Без инверзије ови стихови би гласили:

 

Виторог месец се заплео у грању

Старих кестенова; светла и плава ноћ

 

Море спава тако у немом блицању

Ко што немирна савест спава први пут.

Стих је један ред у песми; врсту стиха одређујемо према броју слогова: шестерац, осмерац, десетерац… Постоје и специфичне врсте стихова, које имају и посебне називе (александринац, хексаметар…).

Ви-то-рог-се-ме-сец-за-пле-о-у-гра-њу                                       

Ста-рих-ке-сте-но-ва;-ноћ-све-тла-и.пла-ва.     (дванаестерци)

Строфа је скуп стихова који су обједињени тиме што чине једну мисаону, сликовиту, осећајну, ритмичну целину. Према дужини строфе, односно према броју стихова које строфа садржи разликујемо: моностих (строфа од једног стиха), дистих (два стиха), терцет (три стиха), катрен (четири стиха), квинта (пет стихова)… Треба се присетити специфичне песничке форме – сонета, који се састоји од два катрена и два терцета (тим редом). 

Рима је гласовно подударање слогова на крају стихова. Рима може бити различито распоређена. Неке од најуобичајенијих врста риме су:

укрштена (абаб),

обгрљена (абба),

парна (аабб),

нагомилана (аааа),

испрекидана (нпр. абцб).

Специфична је леонинска рима, која подразумева да се римују речи које се налазе у истом стиху. У песми „Село“ у катренима је заступљена обгрљена рима:

С обзиром на начин на који је написана, на форму, песма „Село” је сонет.

Сонет је песнички облик италијанског порекла. Састоји од 14 дванаестераца , распоређених у два катрена и два терцета. Катрени треба да имају исту риму, а у терцетима је комбинација рима слободнија, али је услов да имају бар једну заједничку риму.