Кроз мећаву, Петар Кочић

 

Кроз мећаву, Петар Кочић (1877-1916)

̶Кочић је написао и приповетку ,,Јаблан“, као и драмски текст ,,Јазавац пред судом“ (ПОНОВИЋЕМО У ТОКУ ГОДИНЕ, КАД ИСКРСНЕ МАЛО ВРЕМЕНА)

̶ПРОЗНИ ТЕКСТ – не мешај више поезију и прозу – то је знање за 1+

̶књижевни род: епика

̶књижевна врста: приповетка

̶место и време дешавања радње: Босна, Змијање, планински крај; зима, крај 19. или почетак 20. века

̶ликови: Реља (старац) и Вујо (дечак)

̶тема: Дечак и старац се враћају из касабе где нису успели да продају краву (тако да неће имати новац за Задушнице); успут почиње снег, који је све јачи – на крају скончавају у мећави.

̶Разликуј писца и приповедача. Писац је Петар Кочић, стваран човек који је живео у наведеном периоду; приповедач је фиктивна личност, измишљен је, не постоји као стварна личност. Приповедање је у трећем лицу, а причу прича свезнајући приповедач – онај који све види, све чује, све зна о свим ликовима.

̶Разликуј облике казивања у књижевном делу. Нема их много и прилично је лако разликовати их. Примери:

Описивање (дескрипција):

―   портрет: Сијед је сав, коштат и крупан као одваљен комад оних грђених и непрекидно мрачних и туробних планина, што се мукло уздижу поврх његова села. По разголићеним, руњавим и широким прсима нахватало му се стврднуто иње. Уздигао накостријешене, дебеле обрве, испод којих мутно, као из неке даљине, вире уморене и готово умртвљене очи, па љума и граби уз пут.

―   Пејзаж:  Негдје у даљини, са планинских овршака, разлијегало се по узнемиреној зимској ноћи студено вијање гладних вукова, мијешајући се са урликом и ломљавом побјешњелих вјетрова који потресају земљом, носећи као невидљиви дивови на својим снажним плећима грдне сметове и разбацујући их ражљућено на све стране… Звижде вјетрови, звижде и урличу,

Приповедање (нарација):  

―   Већ се поче и смрачивати, а они не могоше краве продати. Нико их честито и не погледа, а камоли да их упита за цијену. Нико ни да се нашали!

―   Посрће, пада, устаје, заноси се и језиво осјећа како се бори с нечим страшним, невидљивим, што га дави, гуши, зауставља му пару и дисање.

Дијалог: оскудан (неприкладно би било да је опширан, разгранат, с обзиром на околности које приповетка дочарава и осликава). Пази: дијалог је подебљан, болдован; оно што није болдовано није дијалог већ приповедање.

―   Идеш ли, роде? - окрену се старац и јаче повуче привузу.

―    Идем, идем - тешко мали растави вилице.

―    Је ли ти студено?

―    Да - једва чујно и с напрезањем одговори Вујо.

Монолог (може бити унутрашњи тј. неизговорен):

Рељу нешто жигну кроз срце. Он само махну главом и пође, шапћући, пун слутње:

―   Ово се спрема мећава. Знам ја Змијање, знам ја ћуд нашије’ планина и ове наше зле’уде, врлетне земље: све то потајно и подмукло режи! (ово је монолог, изговорен, видимо по тексту који му претходи)

Разликујте хронолошко и ретроспективно приповедање

―   Хронолошко приповедање – приповедање које тече од најстаријег, најранијег тренутка ка новијем – хронолошким редом, односно редом којим су се догађаји одвијали.

―   Ретроспективно приповедање је представљање догађаја који су се одиграли пре оног тренутка радње у којем се саопштавају; често има облик присећања јунака на властиту прошлост, и доприноси утиску да се догађаји преплићу, прожимају (оно што је ретроспективно приповедање је подебљано, болдовано): „Старца су обрвале мисли, тешке и црне мисли, па потресају из темеља душом његовом. Некад је он био најнареднији и најзгоднији домаћин на цијелој Крајини....“

Стилске фигуре које морате знати:

―   епитет: У њему се бијаше распламтјела дивска снага…

―   поређење: Сијед је сав, коштат и крупан као одваљен комад оних грђених и непрекидно мрачних и туробних планина…

―   персонификација:  Одасвуд бије, пржи и као уједа, гризе оштра и немила студен.

―   ономатопеја: Руштри се окорјели снијег и, жалобитно цвилећи, угиба се под ногама. Звижде вјетрови, звижде и урличу.

―   хипербола: …а јака се и бучна мећава диже као да се цијела планина из на из темеља потресе.