После кише, Стеван Раичковић

Лакше је разумети Раичковићеву песму ,,После кише“ после подсећања на песму истог аутора ,,Хвала сунцу, земљи, трави“, обрађену у шестом разреду; та песма и не заслужује да буде заборављена.

Хвала сунцу, земљи трави

 

Хвала сунцу, земљи, трави.

Хвала ваздуху што је плав.

И хвала, ево, што имам говор.

И гледам како мили мрав.

 

Хвала срцу за бол, славља,

Што га пробуди и шум благ.

Хвала свему што оставља

По свету сен, у мени траг.

 

И хвала овој лудој глави

О коју лупа простор сав.

Хвала сунцу, земљи, трави.

Хвала ваздуху што је плав.

Подсетник: Лирска песма Хвала сунцу, земљи, трави по књижевној врсти је дитирамб – песма у славу природе и живота; испуњена животном радошћу. Ова песма представља репрезентативан пример дитирамба: лирски субјекат одушевљен је свиме оним о чему не размишљамо, што подразумевамо да постоји и што не треба да заслужимо. Једноставно – сунце, земља, трава, ваздух, моћ говора, природа увек су ту; помало је неуобичајено да им лирски субјекат исказује захвалност. Уз то, он је захвалан и на животним патњама, које су показатељ његове способности да осећа и које остављају траг у њему; захвалан је на свим изазовима са којима се суочава и проблемима који му долазе из спољашњег света.

 

После кише

Ниси сам:
Поред тебе расту травке и савијају се.
Три шиљата листа нешто чудно шуме.
Скакавац је скочио са бусена на цвет.
Откинут реп гуштера је нови становник:
Нико сем тебе не зна да се умножио свет.
Ниси сам.
Газиш труло лишће босим ногама.
Под петом си преломио прут:
Једна птица прхну преко твога рамена.
Прислонио си ухо доле:
Ти би сад да чујеш песму камена.
Ниси сам.
Коме ли се твоје очи смешкају?
Можда мислиш да те оставио ум?
Опет гледаш црну земљу што се пуши.
Нешто се дешава сад у твојој души.
Можда ти већ чујеш златни житни шум?

 

… А када завршимо са тумачењем песме, не треба више имати дилеме око неких појмова који су нам важни за тумачење  и разумевање свих песама које читамо данас у школи, а сутра и за своју душу… Потребно је да се оспособиш да:

-        сместиш дело у одређену епоху на основу стила и особина језика;

-        уочиш и објасниш разлику између песника и лирског субјекта;

-        одредиш књижевни род и врсту (уз образложење);

-        уочиш мотиве помоћу којих песник гради песничке слике;

-        усвојиш појам рефрена;

-        сагледаш разлику између слободног и везаног стиха (поредећи две Раичковићеве песме;

-        разумеш идејни слој песме и изложиш га уз сопствене аргументе.

О песми и још понешто:

  Народна мудрост каже да после кише долази сунце и да после кише долази дуга. Ови изрази могу се повезати и са животним ситуацијама. Човек не може бити поштеђен животних неприлика, а у тим неприликама често може да се осети усамљено. За наш живот (а не само за разумевање песме) важно је да разликујемо самоћу и усамљеност. Самоћа је наш избор, понекад нам је потребно да се одвојимо од других. Усамљеност није наш избор, него резултат различитих непријатних животних околности.

Песма је писана у другом лицу.  Песме не делимо према лицима у којима су писане, већ према томе да ли су квалитетне или не. Ипак, не треба заборавити да свако лице носи одређене предности (које се у лошој поезији могу претворити и у мане):

-        предност првог лица: песма звучи уверљиво; осећамо да је лирски субјекат проживео све оно о чему пева;

-        предност другог лица: стичем утисак да се песник кроз глас лирског субјекта обраћа мени; да је песма писана за мене;

-        предност трећег лица: чини нам се да је субјективност умањена и да песник лирском субјекту даје моћ да уверљиво говори о некоме.

Песма садржи само једну строфу (монострофа), али унутар те строфе уочавамо јасно одвојиве целине па је можемо у тумачењу разложити на три целине, од којих свака започиње сугестивним охрабрујућим и утешним стихом ,,Ниси сам“ (рефрен).  Сваку од ових целина можемо доживети као једну песничку слику. 

Прва песничка слика: доминирају слике из природе (травке, листови, скакавац, бусен, цвет, гуштер…), док је присуство човека минимално (,,поред тебе“, ,,нико сем тебе не зна да се умножио свет“). Иако су описи по правилу базирани на статичним мотивима, овде је упадљив ефекат динамичности јер ништа у природи не мирује: травке расту, савијају се, лишће шуми, скакавац је скочио, гуштеру је откинут реп. Ова динамика могла би да ,,продрма“ човека, читаоца којем се лирски субјекат обраћа.

Друга песничка слика: слика природе је допуњена – ту је труло лишће, прут, птица, камен. Међутим, присуство човека је упадљивије: он гази, прелама прут, птица полеће с човековог рамена, човек прислања ухо доле како би чуо песму камена.

Трећа песничка слика: природа се ,,удаљава“ – црна земља што се пуши и златно жито наводе нас на помисао да се ради о летњем пљуску. У првом плану је човек којем се лирски субјекат обраћа, сада кроз реторска питања: очи које се смешкају, мисао о лудилу, збивања у души, ослушкивање звукова из природе – читаоца све ово упућује на то да су речи лирског субјекта биле делотворне и да је стапање читаоца с природом указало читаоцу да није сам. Природа је поручила човеку да не може бити сам у њој.  

У човеку, читаоцу одвија се борба: с једне стране је усамљеност и мирење с њом, а са друге природа која га подстиче да буде део света који га окружује.  Када је заокупљен својим тегобама, човек је склон да занемари дарове које му природа нуди.

На први поглед могли бисмо рећи да је песма описна (дескриптивна) с обзиром на то да су описи природе, иако фрагментарни, веома упечатљиви. Ипак, песма је мисаона (рефлексивна).  Сви мотиви из природе плету се око човека и његове личне борбе, његовог покушаја да нађе своје место у свету који га окружује

-        Упечатљиве стилске фигуре:

-        Епитети: (три) шиљата листа, труло лишће, босе ноге, црна земља…

-        Метафора и персонификација: песма камена,  очи се смешкају

-        Ономатопеја: Три шиљата листа нешто чудно шуме; птица прхну

-        Реторска питања: Коме ли се твоје очи смешкају? Можда мислиш да те оставио ум? Можда ти већ чујеш златни житни шум?