Промена (прелазак) Л у О је промена при којој је сваки сугласник Л који је био на крају слога или речи прешао у самогласник О. Ова промена се у српском језику одиграла крајем 14. века, па зато има доста одступања у касније усвојеним речима.
Л је прешло у о:
- на крају радног глаголског придева (који је главни део перфекта) у мушком роду једнине док је у свим осталим родовима остало л (наставци су: -о, -ла, -ло; -ли, -ле, -ла): читао – читали – читала; цртао – цртали – цртала
- у номинативу једн. неких придева мушког рода: бео – бела, цео - цела, топао - топла, кисео - кисела...
- у номинативу једн. неких именица: угао – угла, анђео – анђела, мисао – мисли; петао - петла, котао - котла, орао - орла, соко - сокола...
- у свим падежима осим номинатива једнине и генитива множине већине именица које се завршавају на -ЛАЦ: обожавалац – обожаваоци, поштовалац – поштоваоци, читалац – читаоци, мислилац - мислиоци, гледалац - гледаоци...
- у изведеницама: селити – сеоба, делити – деоба, село - сеоце, читаоница, учионица, играоница...
Одступања:
Л није прешло у О:
- у неким именицама које се завршавају суфиксом -лац: зналац, неваљалац, гимназијалац, радозналац...
- у новијим речима страног порекла: фудбал, корал, генерал, адмирал, молекул, идол, бокал...
- у неким речима домаћег порекла: молба, жалба, школски, огледалце...
Коментари
Постави коментар