Историја језика
1. Језици, као и људи, имају своју
породицу. Велика породица језика је
индоевропска, са много „потомака”. Дала је словенске, германске, романске и
многе друге језике.
2. СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЦИ→ имају заједничке особине које показују да су сва словенска
племена живела на истом простору, у
заједници. Мисли се да су Словени живели између Одре и Лаба на западу и Волге
на истоку. ВЕЛИКА СЕОБА→ Стари Словени кренули су из прапостојбине у сеобу.
Тако се распала и словенска језичка заједница која је дала три групе језика:
ЈУЖНОСЛОВЕНСКИ → српски, хрватски, босански (бошњачки), црногорски, македонски, бугарски, словеначки и
старословенски; ЗАПАДНОСЛОВЕНСКИ → чешки, пољски, словачки и лужичкосрпски;
ИСТОЧНОСЛОВЕНСКИ → руски, белоруски и украјински.
3. ДОСЕЉАВАЊЕ НА БАЛКАН→ Стари Словени, дошли су на Балкан у 6. и 7. веку.
Населили су простор између Византије и
Западног римског царства. Цариград, велики центар хришћанства, ширио је свој
утицај на Јужне Словене проповедајући хришћанство на грчком језику. Рим, такође
велики центар хришћанства, свој утицај је ширио проповедајући хришћанску веру
на латинском језику. Западни Словени били су под верским и културним притиском
Франачке и неких германских држава.
4. КНЕЗ РАСТИСЛАВ→ владао Великом Моравском (Чешка) у 9. веку. Желећи да избегне германски утицај, од византијског цара Михаила III тражио
учене људе који ће проповедати хришћанство на словенском језику.
5. КОНСТАНТИН И МЕТОДИЈЕ→ Цар Михаило III шаље најученије људе тог времена,
браћу Ћирила и Методија у Моравску. Пре поласка, превели Свето писмо на словенски дијалекат (којим се говорило у околини
Солуна). Солун је тада други град у Византији и у њему је живело много Словена.
6. 863. ГОДИНА→ Константин (Ћирило) и Методије долазе у Моравску 863. године и
ово се узима као година кад су
Словени примили писменост.
7. СТАРОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК→ Ћирило и Методије су створили први књижевни језик
Словена – старословенски језик (на основу говора Словена из околине Солуна). То је четврти језик на ком се могло читати Свето писмо,
после хебрејског, грчког и латинског; само писани језик.
8. ГЛАГОЉИЦА→ Прво словенско писмо је глагољица. Саставио ју
је Ћирило по угледу на грчко писмо. Ћирило и Методије су 860. као мисионари
посетили Хазаре у јужној Русији. На том путу Ћирило се упознаје са
културама које ће утицати на стварање
глагољице. Глагољица је имала 38 знакова. Свако слово глагољице је имало своје
име, а назив је добила по глаголу глаголати
који значи говорити.
9. ЋИРИЛИЦА→ друго словенско писмо; настало крајем 9.века по угледу на грчку азбуку.
Мисли се да га је створио ученик Ћирила и
Методија, Климент Охридски; 42 слова. Свако слово је имало име.
10.
ЦРНОРИЗАЦ ХРАБАР→ живео крајем 9.
и почетком 10. века. Написао
ћирилицом прву филолошку расправу на словенском језику, о значају глагољице – „Слово о писменима”.
11.
ПРЕПИСИ→ Оригинални рукописи из
времена Ћирила и Методија нису сачувани. Најстарији споменици су из 10. и 11. века и то су преписи. РЕДАКЦИЈЕ
(РЕЦЕНЗИЈЕ) → Сви преписи садрже промене, својствене ономе ко их је преписивао.
Тако су у 12. веку настале редакције старословенског језика. Све редакције
старословенског (руска, српска, хрватска, чешка) у науци су познате као ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК.
12.
СРПСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК→ књижевни
језик Срба од краја 12. до прве половине 18. века. Он се развијао и богатио у
складу с развојем и јачањем српске средњовековне државе. Цела српска
средњовековна књижевност написана је тим језиком.
13.
МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ→
Најстарији сачувани споменик писан српскословенским језиком и ћирилицом; настало у последњој четвртини 12. века. Мирослав је рођени брат Стефана
Немање, хумски кнез. Он је наручио препис Јеванђеља (део Новог
завета), па је овај споменик тако добио
име. Написан на пергаменту и украшен минијатурама и иницијалима у боји и злату;
најстарији сачувани ћирилични споменик, а не први који је настао. Данас се чува
у Народном музеју у Београду.
14.
ПОВЕЉА КУЛИНА БАНА→ (крај 12. в.)
најстарији српски споменик писан народним језиком.
15.
ДУШАНОВ ЗАКОНИК→ Најзначајнији
правни документ писан ћирилицом. Настао 1349.
16.
НАЈЕЗДА ТУРАКА→ у 15. веку и пад српске
средњовековне државе прекиндају вишевековни
културни развој Срба. Од тада је развој књижевности ограничен на црквене
потребе. Цркве и манастири су били једина места где се одвијао књижевни рад.
17.
АУСТРО−ТУРСКИ РАТ→ Крајем 17.
века Аустрија ратује против Турске. Срби учествују у рату на
страни Аустрије. Аустријска војска се после
победе повлачи да би заштитила
своју западну границу од напада Француза. Срби су остављени на милост и немилост Турцима.
18.
ВЕЛИКА СЕОБА СРБА 1690. ГОДИНЕ→
Народ је, бојећи се турске одмазде, кренуо у Велику сеобу под вођством
патријарха Арсенија III Чарнојевића. Дошли су на просторе данашње Војводине и јужне Мађарске
(Сентандреја). Српски свештеници и монаси понели су и црквене књиге. Кад су
стигли у нову земљу, Срби су
наставили да преписују књиге на српскословенском. Срби у аустријском царству
нису добили обећане олакшице. Били су изложени
културном, верском и политичком притиску, осећали су опасност од унијаћења.
19.
РУСИЈА→ Да би сачували веру, Срби обнављају и ојачавају везе са Русијом (време
Петра Великог) На позив српског митрополита у Сремске Карловце стижу руски учитељи и у Сремским Карловцима отварају школе.
20.
РУСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК→ Доласком
руских учитеља у Србију креће фаза
рускословенског језика. Он потискује
дотадашњи српскословенски и постаје књижевни језик српских писаца. ЈОВАН РАЈИЋ→
је написао на народном језику еп „Бој змаја с орлови”, а рускословенским
језиком дело „Историја разних словенских народов” 1794. Крајем 18. века
рускословенски је потиснут. Тада се у књижевности и науци, употребљава славеносрпски. Рускословенски се одржао у
Српској православној цркви и уз мање измене, и данас је богослужбени језик.
21.
СЛАВЕНОСРПСКИ ЈЕЗИК→
Рускословенски језик је био неразумљив обичним људима и у другој половини 18.
века настаје један мешовит језик познат као славеносрпски језик. Овај језик је
настао мешањем рускословенског и народног језика. Био је неразумљив обичним
људима; неуједначен и међу писцима. Било је немогуће написати граматику овог
језика, јер је писао ко је како хтео.
22.
ЗАХАРИЈЕ ОРФЕЛИН→ први почео да
пише славеносрпским језиком и 1768. године објавио “Славеносрпски магазин” који
је штампан у Венецији.
23.
ВУКОВИ ПРЕТХОДНИЦИ→ Вукова борба
за стварање књижевног језика на основама народног није без корена. Сличан
програм изнео је Доситеј Обрадовић, али га се није придржавао. Народним језиком, без теоријског утемељења, писао је
Гаврил Стефановић Венцловић. Доситеј је био Вуков претходник и велики део
живота посветио је борби за увођење народног језика у књижевност.
24.
САВА МРКАЉ→ Почетком 19. века,
1810. Мркаљ пише спис „Сало дебелога јера либо азбукопротрес". Он се залагао за
реформу ћирилице и избацивање непотребних слова. Црква се супротставила
Мркаљевим идејама. Мркаљ је постојећих 48 слова свео на 29 и припремио терен Караџићу.
25.
Два основна правца Караџићевог рада: а) реформа
језика и правописа и б) сакупљање и
објављивање народних умотворина.
26.
1787. → рођен Караџић. 1808. →
Отвара се Велика школа у Београду (претеча универзитета). 1809. → Вук одлази на
лечење у Пешту, где упознаје Мркаља. 1813. одлази у Беч, упознаје Јернеја
Копитара.
27.
1814. → Објављује Писменицу сербскога језика писану Мркаљевом азбуком. То је прва штампана
граматика српског језика; с њом Вук уводи народни језик у књижевност. Исте
године штампа и Малу простонародну славеносербску пјеснарицу, прву штампану
збирку српских народних песама.
28.
1818. → Штампа Српски рјечник са
граматиком, реформисаном азбуком. Речник је имао преко 26000 речи. Углавном су
то биле речи из његовог родног краја. На изради овог дела помогао му је
Копитар.
29.
1836. → Почиње да пише слово Х и
штампа Српске народне пословице.
30.
1847. → Година незваничне победе
Вукове реформе − штампана су четири значајна дела:
-
Горски вијенац, Петар
Петровић Његош
-
Песме, Бранко Радичевић
-
Рат за српски језик и
правопис, Ђура Даничић
-
Нови завет, превео В. Караџић
31.
1850. → Бечки књижевни договор −
споразум о јединственом језику будуће књижевности Срба и Хрвата. Иако ни код
Срба, ни код Хрвата, договор није одмах
остварен, он је поставио програм који ће се развијати у наредним деценијама. У
заједничкој држави, створеној 1918. године, ствара се заједнички језик
српскохрватски у Србији, хрватскосрпски и хрватски или српски у Хрватској. У
тој држави Срби су почели да се служе и латиницом. Распадом Југославије 1991.
године распада се и заједнички језик: српски и хрватски постају засебни
књижевни језици.
32.
1852. → Друго издање Српског
рјечника (око 47000 речи), помогао му је Даничић; синтеза Вуковог рада. У њему
су заступљени сви правци Вукове делатности: филологија, етнологија, историја,
народне умотворине. 1864. → У Бечу умире Вук.
33.
1868. → Званично прихваћена
Вукова реформа језика и правописа.
34.
1897. → Његови остаци донети у Београд и сахрањени у порти
Саборне цркве.
35.
Коначну реформу српске ћирилице извршио је Вук Караџић 1818. године. Вук је
прихватио начело „Пиши као што говориш” и избацио све сувишне знакове старе
ћирилице. Већину слова је задржао, а увео је и нека нова. Слово Ђ је унео према
нацрту Лукијана Мушицког; Љ и Њ је добио спајањем Л и Н са „меким знаком” (Ь);
Џ је узео из старих румунских ћириличних књига, а Ј из латинице; док је Ћ
преузео из старих средњовековних споменика. Слово Х је унео у азбуку тек 1836.
године.
Коментари
Постави коментар