Горски вијенац, одломак

Петар ІІ Петровић Његош (1813-1851) - глупо је да не знате ништа о њему -  био је владика и владар Црне Горе, и велики књижевник. Својим радом обележио је епоху, а велики писци исказивали су одушевљење његовим делом и његовом личношћу.  Потиче из династије Петровић Његош која је Црном Гором владала више од 200 година. Рођен је у селу Његушима, близу Цетиња, под Ловћеном. Крштен је као Радивоје, а приликом замонашења добио је име Петар. На владичанском престолу наследио је стрица, владику Петра І. 1825. године долази на Цетиње и ту почиње његово школовање. Један од учитеља био му је песник Сима Милутиновић Сарајлија. Када је 1830 умро Петар І , Његош постаје владар Црне Горе. Као владар, поставиће темеље модерне црногорске државе - формира сенат, као орган централне власти, гвардију, као орган извршне власти, перјанике - сталну оружану стражу; оснива народни суд и уводи плаћање пореза. Отворио је школу при цетињском манастиру и прву штампарију на Цетињу.  Најзначајнија дела су му Луча микрокозма, Горски вијенац и Лажни цар Шћепан Мали.

Горски вијенац је драмски спев. Написан је у стиховима, али у драмском облику. Радња дела збива се у 18 веку. Дело се бави сукобом црногорских племена на верској основи. Црногорци православне вере залажу се за борбу против турака и потурица, а Црногорци који су примили ислам су против борбе.

Горски вијенац објављен је у Бечу 1847. године, писан је народним језиком, а старим правописом.

Његош је 1849. године оболео од туберкулозе. Доста је путовао по Европи тражећи лека у медитеранској клими. Умро је 1851. гоине на Цетињу. Желео је да буде сахрањен на Ловћену, али то није учињено да Турци не би оскрнавили капелу. Сахрањен је привремено на Цетињу, у манастиру, а 1855. њеови посмртни остаци пренети су на Ловћен. 

“Горски вијенац”

За основу овог дела Његош је узео историјски догађај (историчари се споре да ли се стварно десио): истребљење потурица, на почетку 18. века), за време владике Данила, оснивача династије Петровић-Његош, који обједињује духовну и световну власт. Око тог догађаја исплео је књижевно дело, које за тему има сукоб Црногораца оданих православљу и оних који су примили ислам. Владика Данило у “Горском вијенцу” треба да разреши моралну дилему и донесе тешку одлуку: да ли је борба с потурицама и њихово истребљење оправдано, с обзиром на последице које ће донети. Да би донео одлуку, он окупља највиђеније војводе, сердаре - најумније људе у Црној Гори. Владика ће донети одлуку да се борба покрене, али она није приказана у делу.

Важна епизода у делу је она која се обично назива “Везирово писмо и отпоздрав на њега”. Везир је силан, дрзак освајач који шаље надмено и претеће писмо владици и црногорским поглаварима. Од њих тражи да му дођу на поклоњење, што би показало њихову понизност и прихватање турског султана. Владика Данило одговара на писмо, мудрим речима, одлучним и достојанственим - осврће се на речи и претње Селима везира и својим одговорима на те речи даје другачију, супротну филозофију владања и живљења од оне коју везир нуди.

   

ПИСМО СЕЛИМ-ВЕЗИРА ВЛАДИЦИ ДАНИЛУ И ВЛАДИЧИН ОДГОВОР

Са леве стране је одломак из дела, са десне дословно тумачење, које је потребно због, за нас, данас, архаичног (старинског) језика

Владика (чита писмо од ријечи до ријечи): Селим везир, роб роба свечева, слуга брата сунца свијетскога,   а посланик од све земље цара.	Представљање: Селим је роб турског султана, који је роб свеца Мухамеда. Селим је слуга султана, који је друго сунце на овом свету.
На знање ви, главари с владиком! Цар од царах мене је спремио  да облазим земљу свуколику,   да уредбу видим како стоји: да се вуци не преједу меса; да овчица која не занесе своје руно у грм покрај пута; да подстрижем што је предугачко, да одлијем ђе је препунано; да прегледам у младежи зубе да се ружа у трн не изгуби,   да не гине бисер у буниште;	Селим се обраћа владици и виђеним Црногорцима; шаље га султан (цар над царевима). Селим каже да га је цар послао ца обиђе целу земљу и да провери да ли се његови закони поштују; да види да ли се неко осилио и застранио, постао непослушан султану; да узме од оних који имају више него што им треба (асоцијације: данак у крви, одвођење девојака у харем) јер оно што је добро не сме да пропадне, као бисер у ђубришту.
и да раји узду попритегнем,   е је раја ка остала марва.	Он жели да заузда рају јер је она иста као стока.
Па сам чуо и за ваше горе.   Породица света Пророкова зна јунаштву праведну цијену. Лажу људи што за лафа кажу да се миша и најмање боји.	Чуо је за Црногорце-велике јунаке, а Турци цене јунаштво. Лав се не боји миша, тј. Турска Црне Горе.
Хајте мени под мојим шатором, ти, владико, и главни сердари, само да сте цару на бјељегу, за примити од мене дарове, па живите као досле што сте.	Селим везир позива владику и друге цењене људе да их дарује (вероватно је у питању иронија, и он би им понудио да се потурче.
Јаки зуби и тврд орах сломе; добра сабља топуз иза врата, а камоли главу од купуса. Шта би било одучити трске да не чине поклон пред орканом?  Ко потоке може уставити да к сињему мору не хитају?	Јаки зуби сломе и тврд орах; трске се повијају пред орканским ветром. Потоци хитају ка мору.
Ко изиде испод дивне сјенке Пророкова страшнога барјака,  сунце ће га спржит као муња. Песницом се нада не растеже! Миш у тикви - што је него сужањ? Узду глодат - да се ломе зуби! Небо нема без грома цијену. У фукаре очи од сплачине. Пучина је стока једна грдна добре душе, кад јој ребра пучу. Тешко земљи куда прође војска!	Свако ко је непослушан Мухамеду и његовом барјаку, биће уништен. Раја је слична мишу у тикви, ако крене да глође узду, сломиће зубе. Без демонстрирања силе, сила је безначајна.    Народ је стока, добар је, послушан само кад му пуцају ребра, тј. кад се на њему примени сила. Војска уништава народ и земљу кроз коју прође.
Кнез Јанко:  Трговац ти лаже са смијехом, жена лаже сузе просипљући; нико крупно ка Турчин не лаже!...	јасно
Вук Мићуновић:  Отпиши му како знаш, владико, и чувај му образ ка он теби!	Иронија; као што је Селим дрзак према владици, тако треба и он да буде дрзак према њему.
Владика Данило (отпишује): Од владике и свијех главарах  Селим-паши отпоздрав на писмо.  Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га, ал' зубе поломи!	Владика одговара:  Црна Гора ће можда бити тврд орах којим ће Турска сломити зубе.
Није вино пошто приђе бјеше, није свијет оно што мишљасте.  Барјактару дариват Европу-  грехота је о том и мислити! Веља крушка у грло западне. Крв је људска рана наопака, на нос вам је почела скакати;  препунисте мјешину гријеха!	Ситуација се променила и Туска више није моћна као што је била. Барјактар, односно султан неће добити Европу јер су га хришћани зауставили код Беча. Загризли су велик залогај; на нос им излази крв људска којом су се хранили; много су грехова починили. Сада је Турцима кренуло на горе.
У ћитапу не пише једнако   за два брата једноимењака. Пред Бечом је Бурак посрнуо, обрнуше кола низа страну.	Књиге не пророкују исто за два султана Мехмеда; превиђају опсаду и одбрану Беча.
Не требује царство нељудима,  нако да се пред свијетом руже.  Дивљу памет а ћуд отровану  дивљи вепар има, а не човјек. Коме закон лежи у топузу,  трагови му смрде нечовјештвом.	Као нељуди, Турци нису заслужили да владају јер брукају људски род. Ко има дивљу памет и отровану ћуд, није човек, већ дивљи вепар. Онај који влада силом (топузом) нечовек је.
Ја се сјећам што си рећи хтио.  Трагови су многи до пећине - за горске се госте не приправља!   У њих сада друге мисли нема  до што остре зубе за сусједе,  да чувају стадо од звјеради.  Тијесна су врата уљанику, за међеда скована сјекира.	Владика не жели да оде код везира, алудира на басну о болесном лаву. Црногорци сад имају паметнија посла. Сада се спремају за бој са суседима- Турска ће проћи као медвед који је гурнуо главу у кошницу, осудивши тако себе на смрт.
Јошт имате земље и овацах,  па харајте и коже гулите! У вас стење на свакоју страну Зло под горим, као добро под злом. Спуштавах се ја на ваше уже,  умало се уже не претрже; отада смо виши пријатељи, у главу ми памет ућерасте.	Упућује их у друге земље које могу да пљачкају.  Код Турака све иде наопако - сваког мучи онај ко је гори од њега.   Владика Данило каже да је једном насео и отишао Турцима, а они су га заробили и нису хтели да га пусте. Зато им сада не верује, захваљујући њима се опаметио.