Епске народне песме старијих времена

 Стихови које треба научити напамет, изражајно казивати и запамтити заувек :)

ЖЕНИДБА ДУШАНОВА

Цар с' удари руком по кољену:
„Јао мене до Бога милога!
Сад да су ми два сестрића моја,
два сестрића, два Војиновића,
сад би они на мејдан изишли.

                ***  
Говори му Милош Војиновић:
„Сједи, царе, пак пиј рујно вино,
не брини се мојом кабаницом;
ако буде срце у јунаку,
кабаница неће ништа смести:
којој овци своје руно смета,
онђе није ни овце ни руна!"

                ***
Ал' говори Милош Војиновић:
„Не брини се, царе господине!
Кад ја бијах у Шари планини
код оваца дванаест хиљада,
за ноћ буде по триста јањаца;
ја сам свако по овци познаво:
Роксанду ћу по браћи познати."

               ***

 „Збогом остај, мој мили ујаче,
мој ујаче, српски цар-Стјепане!"
Таде се је царе осјетио
да је оно Милош Војиновић,
па говори својему нећаку:
„Та ти ли си, дијете Милошу!
Та ти ли си, мој мили нећаче!
Благо мајци која те родила,
и ујаку који те имаде!

Зашто ми се отприје не кажеш,
него сам те путем намучио

и конаком и глади и жеђу ?"
Тешко свуда своме без својега!

УРОШ И МРЊАВЧЕВИЋИ

" Марко сине, једини у мајке,

не била ти моја рана клета,

немој, сине, говорити криво:

ни по бабу ни по стричевима,

већ по правди бога истинога;

немој, сине, изгубити душе;

боље ти је изгубити главу

него своју огр´јешити душу".

                   ***

На Марка је врло жао краљу,

те га љуто куне и проклиње:

"Сине Марко, да те бог убије!

Ти немао гроба ни порада!

И да би ти душа не испала

док турскога цара не дворио!"

Краљ га куне, цар га благосиља:

"Куме Марко, бог ти помогао!

Твоје лице св´јетло на дивану,

твоја сабља сјекла на мејдану!

Нада те се не нашло јунака!

Име ти се свуда спомињало

док је сунца и док је мјесеца!"

Што год рекли, код Бога се стекло. 

 ЗИДАЊЕ СКАДРА

Угледа га танана невјеста,
Кротко ходи, док до њега приђе,
Кротко ходи, тихо бесјеђаше:
"Што је тебе, добри господару!
"Те ти рониш сузе од образа?"
Ал' говори Мрњавчевић Гојко:
"Зло је, моја вијернице љубо!
"Имао сам од злата јабуку,
"Па ми данас паде у Бојану,
"Те је жалим, прегорет' не могу.'
Не сјећа се танана невјеста,
Но бесједи своме господару:
"Моли Бога ти за твоје здравље,
"А салићеш и бољу јабуку." 

ЖЕНИДБА КРАЉА ВУКАШИНА

Ал' да видиш чуда великога:
Што Момчилу било до кољена,
Вукашину по земљи се вуче;
Што Момчилу таман калпак био,
Вукашину на рамена пада;
Што Момчилу таман чизма била.
Ту Вукашин обје ноге меће;
Што Момчилу златан прстен био,
Ту Вукашин три прста завлачи;
Што Момчилу таман сабља била,
Вукашину с' аршин земљом вуче;
Што Момчилу таман џеба била,
Краљ се под њом ни дигнут' не може.