Почетак књиге, цитат:
"Као што многогодишњи ’раст, кога нису
громови ни ветрови срушили, почне сам од себе венути, и грану по грану губити, и све ближе свом
се крају клонити, тако, драга децо моја, и ја, ког су непријатељске пушке и
сабље срећно промашиле, кога су смртне болести обилазиле — осећам сада, да моје
тело, по вечном закону природе, све већма слаби, и све се ближе гробу
прикучује.
Ја нерадо о смрти говорим, али без икаквог стрâ
очекујем последње вече мог живота; моје мисли не лете више у оне године у
којима имам јоште да живим, него у оне у којима сам живио. Цела моја прошлост
била је бурна и врло променљива, али без икаквог стрâ осврћем се ја на њу, и са
задовољством и унутрашњом наградом пролазим у мислима све прошле године мог
живота, и радујем се да ни на једно дело не наилазим, за које би ми совест
штогод пребацити могла.
Бурна времена новије српске прошлости била су тесно
скопчана са мојим животом; и као што су она променљива била, тако је и мој живот
био променљив. Ја сам служио и господарио, поповао и војводовао; путовао по
народном послу далеке путове и код куће мирно седио и у мојој башти воће
каламио; војевао сам опасне ратове и уживао благодет општег мира; с царевима
говорио сам слободно, а каткад збунио ме је говор
простог кмета; гонио сам непријатеље и бежао од њи’; живио у сваком благу и
изобилију и опет долазио до сиротиње; имао сам лепе куће и гледао и’ из шуме
спаљене и срушене; пред мојим шатором вриштали су у сребро окићени арапски
хатови и возио сам се у својим неокованим таљигама; војводе ишчекивали су
заповести из моји’ уста и опет судба ме доводила да пред онима што су били моји
пандури на ноге устајем. — То је, децо, вечна променљивост судбине коју сам
рано познао и на коју се нигда тужио нисам; из те променљивости научите: да се
не треба у срећи гордити, ни у несрећи очајавати."
Мемоари су књижевно-научна врста: књижевна јер се могу
читати као узбудљиво књижевно дело, а научна јер се могу користити као
историјски извор за научна истраживања. Обично
се пишу у познијим годинама, и одликује их то да се њихов аутор не бави
првенствено својим животом, већ значајним догађајима у којима је учествовао и
чији је сведок био. На тај начин, писци мемоарске литературе остављају
сведочанство за будућност. Познате мемоаре код нас су написали – осим Проте Матеје
Ненадовића и Симеон Пишчевић и Живојин Мишић, на пример.
Коментари
Постави коментар