Стилске фигуре, други део

Метафора

Метафора је стилска фигура заснована на пренесеном значењу, које је настало на основу сличности између појмова (уопштено речено):

·        „Ој, Стојане, јабуко од злата“ (Стојан је за мајку вредан и важан као златна јабука)

·        Низ образе су јој се скотрљала два бисера (сузе личе на бисере изгледом и сјајем)

Пошто је у основи метафоре упоређивање појмова, осећања, мисли, особина, кажемо да она представља скраћено поређење.

Метонимија

Метонимија је стилска фигура у којој се замењују појмови као код метафоре (Стојан је замењен јабуком од злата, сузе бисерима) али не по сличности као код метафоре, већ по логичкој вези, на основу повезаности, а не сличности појмова.

Ако кажемо „ Кад устане кука и мотика“, мислимо на народ који ће се дићи на побуну са кукама и мотикама (кука и мотика не личе на народ, него су логички с њим повезани).

Ако кажемо: Београд слави победу Ђоковића, мислимо на људе у Београду, а не на сам град (људи не личе на град, али су с њим логички повезани).

Ако кажемо: Попићу две чаше, мислимо на ћемо попити оно што је у чаши, а не чаше (течност не личи на чашу, али је с њом логички повезана).

Персонификација

Персонификација је добила име од речи персона што значи особа, па би се реч могла превести као поособљавање. То је изражајан начин казивања којом се стварима и појавама – ономе што није живо -  приписују људске особине.

„Шљива се буди крајем априла…“

„Ливада крај реке сања…“

Еуфемизам

Еуфемизам је стилска фигура заснована на ублажавању оног што је лоше, неугодно, застрашујуће.

Уместо да кажемо: Он је стално пијан, кажемо: Он воли добру капљицу.

Уместо да кажемо: Она је дебела, кажемо: Она има који килограм вишка.

Уместо да кажемо: Наши су играли катастрофално, кажемо: Наши се нису прославили.

Епитет

Епитети су најчешће описни придеви, украсни придеви који појачавају осећања и утиске.

У свитање, у појати ниској... (Сергеј Јесењин, „Песма о керуши“);
...као једно риђе штене њено. (Сергеј Јесењин, „Песма о керуши“)

Епитети који се понављају у народним песмама зову се стални епитети (бијела кула, рујно вино, равно Косово, црни Арапин…)

Алегорија

Када се метафора прошири на целу једну слику, или чак цело дело (песма Љубавни растанак“), формира се стилска фигура алегорија. Алегорија представља говор у коме се појмови и мисли исказују друкчије, индиректно, у завијеној форми.

Имао сам од злата јабуку, / па ми данас паде у Бојану. (Зидање Скадра);
Вила гњездо тица ластавица, /  вила га је за девет година... („Ропство Јанковић Стојана“)
Два цвијета у бостану расла, / плави зумбул и зелена када...("Љубавни растанак")

Симбол

Стилска фигура којом се конкретном предмету придају симболична значења: оно што видимо, заправо је симбол нечег невидљивог, неопипљивог. Један симбол може имати више значења.

небо - симбол мира, слободе, бесконачности, плава боја ...

Асиндетон

Асиндетон настаје низањем речи без њиховог повезивања везницима. У поезији се њиме постиже ритмичност и наглашавање оног што се повезује без везника.     

„Зуји, звечи, звони, звучи,
Шуми, грми, тутњи, хучи,
(То је језик рода мога!)”

Полисиндетон

„И нема га сутра, ни прекосутра не,

И веле да болестан лежи,

И нема га мјесец, и нема га два,

И зима је већ,

И снијежи.”

Реторско питање

То је питање које има само формалне одлике питања, а суштински га одликује то да га се не поставља зато да би се на њега одговорило; то је питање на које се не очекује одговор.

Да ли ће мене некада Бог да погледа?!

Кад ћете већ једном да се смирите?!

Што се баш мени ово дешава?!

Инверзија

Инверзија је замена устаљеног реда речи (субјекат – предикат – објекат – прилошке одредбе или придевски атрибут – именица или именица – именички атрибут) неуобичајеним редом речи.

„Иза шума, иза гора, иза река, иза мора, жбуња, трава / опет ноћас / мене чека / нека чудна звезда плава…“ Субјекат се налази на крају, иза прилошких одредби, објекта и предиката.

Слушао сам таласа шум.

Недостајаће ми моја школа лепа.

Поређење

Најједноставнија и врло честа стилска фигура. Заснива се на упоређивању нечег што је недовољно познато, јасно, сликовито, са нечим познатим, јаснијим, сликовитијим.

Стајао сам пред школом као просјак пред дворцем.

„Криве се стабла /ко во сред вуче.“

Препознаје се по повезујућим речима: као, попут, налик на…

Контраст

Појаве и предмети доводе се у везу помоћу супротних особина и тиме паралелно постављене супротности узајамно појачавају значење и једног и другог појма.  

„У белој соби црн Владимир лежи.“

На језику мед, а у срцу јед.

Хипербола

Претерано увеличавање ради постизања већег ефекта у књижевности и у свакодневном говору, назива се хипербола.

„Сузама је замутила море, а јауком уставила шајке“

Умирем од глади.

Чекам те сто година. 

Градација

Градација је стилска фигура заснована на поступку поступног ређања осећања, доживљаја, слика, особина… Сама реч могла би се превести као степеновање.

Чешћа је узлазна градација – од мање изразитог до изразитијег  (климакс):

Чувени пример: „За Ђурђем је косу одрезала / за ђевером лице нагрдила / а за братом очи извадила…“

Понекад имамо и силазну градацију – од изразитијег до мање изразитог (антиклимакс):
„Састала се четири табора… / једно табор Вукашина краља / друго табор деспота Угљеше / треће табор војеводе Гојка“ (титуле су све „слабије“)

Иронија

Када употребимо иронију, заправо речима дајемо супротан смисао од оног што оне стварно значе. Примери:

Кажемо: „Само ти настави да се свађаш!“, а мислимо „Престани да се свађаш“.

Кажемо: „Е јеси ми прави друг“, а мислимо: „Ниси никакав друг“.

Кажемо: „Баш је данас диван дан“, а мислимо: „Какав ужасан дан“.

Када се иронија употреби усмено, интонација игра важну улогу; када се употребљава у писању, понекад се ироничне речи ставе под наводнике, али то није обавезно. Ако у ироничном коментару има злобе, подсмеха, ако нам се чини да је иронија, условно речено, болесно претерана, ту врсту ироније називамо сарказам.

Оксиморон

Оксиморон је заснован на спајању неспојивих супротности. Реч се може превести као паметна будала. Примери: цвеће зла; светли гробови, мрачна светлост.

Синестезија

Заснива се на мешању опажаја различитих чула: звук мирише, боја се чује… Ствара  необичне комбинације речи: „Слушам у мирној љубичастој ноћи…“; „слан и модар мирис пролетњега мора“; Твоје лице звучи познато.

Словенска антитеза

Стилска фигура класична за српске народне песме. Састоји се од три дела:

·        низа питања: 
Ој пунице, ђевојачка мајко,
Или си је од злата салила?
Или си је од сребра сковала?
Или си је од сунца отела?
Или ти је бог од срца дао?'

·        низа одричних одговора:
''Нити сам је од злата салила,
''нити сам је од сребра сковала,
нити сам је од сунца отела“

·        тачног одговора:
већ ми је бог од срца дао.
(Народна песма, Женидба Милића барјактара)