Морал је важна реч. Обухвата схватања о добру и злу, и подразумева јасну границу између добра и зла. Кључне вредности
морала су: добро, исправно и праведно. Морално исправно је чинити добро;
морално неисправно је чинити зло. Свест о моралу тера нас да се суочавамо са собом и својимсистемом вредности и имамо га у виду при доношењу одлука. Ако тежимо да будемо бољи људи, настојимо
да поступамо морално. Морал није исти у свим друштвеним групама и историјским
периодима, али моралне норме постоје у сваком друштву. Морал „покрива“ човеков
однос према свету, другим људима и себи. Морални су само поступци који издрже
вредносну процену друштвене средине, и који су вредносно одобрени од човека
који тај поступак врши. Радња је морална ако је човек обавља зато што тако треба а не зато што мора. Морално вреднујемо само поступке јер они
подразумевају одлуку и намеру да се поступи на одређени начин, а не догађаје,
јер се они збивају без људске одлуке и воље.
Морал произилази из чињенице да је човек свесно, социјално
(друштвено) биће. Своје и туђе поступке вреднујемо као моралне (достојне човека
као свесног, друштвеног и моралног бића) и неморалне (негативне, подложне осуди).
На поштовање моралних норми опомиње нас јавно мњење и наша свест. Тако, чинимо оно
што морал налаже - јер је то добро, а не чинимо оно
што морална норма забрањује јер је то зло. Свакако да
индивидуална санкција има сврху онда, када се појединац понаша по моралним
нормама из разлога што их он добровољно усваја.
Људи су одувек имали
потребу да уређују међусобне односе и успостављају правила понашања,да би заједница могла да функционише. Кроз историју, свака
друштвена заједница имала је свој систем друштвених норми, које су темељ
уређеног друштва, и штите људска права. Успостављање моралних норми праћено је
успостављањем санкција (казни) за њихово кршење. Две су врсте санкција
за кршење моралних норми:
- грижа
савести, што је начин суочавања појединаца са самим собом, за учињено зло
другом човеку, или људској заједници;
- морална
осуда средине, која може бити врло тешка, јер се о њему ствара негативан морални суд, људи губе поверења
у њега, игноришу га и избегавају.
Да би човек усвојио и применио моралне норме, да би формирао
вредносни став о себи и другима, мора да донесе морални суд, који може бити позитиван и
негативан, суд о исправном и
погрешном, добром или лошем. То је суд о свом понашању, понашању других
људи и друштвених група, у односу на моралну норму. Морални судови су
општеважећи у конкретном друштву, значајни су. При процени моралности/неморалности неког поступка, важно је да имамо у виду став и
намере особечије поступање вреднујемо. На пример, Алфреда Нобела, проналазача динамита, гризла је савест, што се у зле сврхе
користи његов проналазак - динамит. Али, Нобел није крив
за то што је динамит коришћен за разарање и убијање, као што проналазачи било
ког проналаска не могу битиодговорни за његову злоупотребу.
Правне норме, које су углавном у складу са моралним нормама, настају
касније. Држава их примењује легитимном физичком принудом коју отеловљују
судови, војска и полиција, који сваког грађанина могу принудити да се понаша по
законима које је утврдила држава. Снага моралних норми је унутрашња,
проистиче из суштине људског бића, а
снага правних норми спољна, наметнута је споља и спроводи се механизмима
легитимне физичке принуде које су створили људи. Снага правне норме проистиче
из снаге запрећене казне за кршење закона и извесности да ће свако ко прекрши
закон једнако одговарати пред законом. Извор снаге правне норме је спољашна
сила државе, ван човека. Медјутим, правна норма не би имала снагу коју има ако
би се заснивала само на сили закона, и важно је што она у себи интегрише и
правни и морални аспект у једну суштински нову целину.
Етика је
филозофска дисциплина (област филозофије) која се бави моралом. У ширем смислу,
невезано за филозофију, може се разумети као морал у настајању, као
резултат промишљања моралних феномена и дилема. Етика разматра
нове и важне моралне дилеме које тек треба разрешити. Етика установљава норме људског
деловања, проучава морал појединца, друштва, времена, формулише и
образлаже морално исправна поступања. Она нас усмерава ка остваривању врховног добра. Етика тежи да нам каже како да живимо да бисмо били добри људи. Добро је оно чему треба да тежимо и како треба да се понашамо.
Кроз
историју људског друштва у свим друштвима и различитим друштвеним околностима
постоје неспорне, глобалне, вечне етичке вредности. У те вредности спадају:
живот, тело, породица, деца, људско достојанство, слобода. Данас се јавља
потреба проширивања овог списка основних моралних вредности.
И етика је променљива категорија и свако друштво и епоха имају свој доминантни морални систем. На пример, у савременом добу је
потпуно различит однос према
смртној казни, у односу на прошлост.
Златно правило има позитивну (чини
другима оно што желиш да они чине теби) и негативној формулацији (не чини другима оно што не желиш да они теби чине). Златно
правило заснива се на принципу узајамности.
Коментари
Постави коментар