v Приповетка је објављена 1882, године у часопису Отаџбина. Критикује однос династије Обреновића према ратним војним инвалидима.
v Многи писци величали су војне победе и успехе , а Лазаревић је писао о трагичним судбинама инвалида и немарном односу државе и друштва према њима. Наслов је његов иронично-сатирични коментар (уместо да држава награди учествовање људи у рату и побрине се за оне који су остали инвалиди, препушта их туђој милости).
v Лаза Лазаревић творац је психолошке приповетке (међу првима је у српској књижевности описивао психолошка стања ликова). Умео је да опише не само оно што је на површини, него и на дну људи (Кашанин). Он описује унутрашњи свет својих јунака, психичке ломове и нагле преображаје.
v Прича започиње описом атмосфере на савском пристаништу и увођењем ликова Благоја казанџије, који чека рањеног сина са фронта, и капетана, који чека жену и сина. Обојица су узнемирена и нестрпљива. Очигледан је контраст између њиховог немира и паланачке учмалости, а и њих двојица, и по изгледу, а и по понашању и размишљању, контрастно су обликовани.
v У моменту изласка Благојевог сина са брода долази до обрта у приповетки. Ту се јавља један од најмоћнијих примера контраста у српској књижевности: „Свет се расклони у два реда, пуштајући инвалида: красног, једрог момка, с мушким лицем и жалостивим осмејком око усана. Све беше у њега: и снага, и здравље и лепота; и, опет – ничега не беше! Све личаше на разлупану скупоцену порцуланску вазу…
v Поента приповетке дата је у епилогу – кроз приказ живота главних ликова писац је изнео јавну осуду друштва.
v Тема: Повратак младог, тешко рањеног војника из рата и његова судбина инвалида.
v Мотиви: рат, рањавање, чекање, инвалиди, сиромаштво, породица, самилост, милостиња, заборав, небрига, страх, стрепња...
v Локализација: Србија у доба Обреновића у другој половини XIX века (српскотурски ратови 1876−1878) ; На савском пристаништу и у станичној гостионици (механи)
v Историјска основа: Српско-турски рат
v Идеја: Никакво злато не може платити беду и несрећу инвалида.
v Солидарност људи је краткотрајна и недовољна.
v Етапе драмске радње:
1. Увод – Благоје зна да му је син рањен. Збуњен је, уплашен, узнемирен.Свима показује писмо које му даје наду. Контраст његовом лику је капетан Танасије.
2) Заплет– пролазићи кроз гомилу путника не препознаје сина. Када га види, онесвести се.
3) Кулминација – народ даје милостињу, а Благоје понавља, тешећи себе и сина: ,,Све ће то народ позлатити”.
4) Перипетија – војник осећа да је богаљ и просјак.
5) Расплет – све је избледело – и љубав и одушевљење и дужност и сажаљење.
6) Епилог: Можете му, ако ћете, уделити. Ово је мој прилог.
v Стилске фигуре:
-епитети: красан, једар момак; жалостиви осмех; разлупана скупоцена порцуланска ваза; пуначки, малени бркови...
- поређење: Обрташе се непрестано као да га цела снага сврби; Све личаше на скупоцену порцуланску вазу; Благоје се окрете као муња; Просуше се тихе сузе као мајска киша...
-контраст: Све беше у њега; и снага, и здравље, и лепота и опет - ничега не беше...
- иронија: ,,Све ће то народ позлатити''
Коментари
Постави коментар